Intelektualno vaspitanje dece kroz igru

Uvod

Igra je detetov život, igra je način na koji dete razmišlja, radi, proverava. Ona je aktivnost koju dete svaki dan iznova čini, radi, bira i koja je bitna za sva područja njegovog razvoja. Jača i razvija detetove motoričke sposobnosti, podstiče emocionalni razvoj. Igra detetu predstavlja užitak, praćena je zadovoljstvom i radošću, a osim uživanja, u igri dete prerađuje vlastita iskustva iz porodice onako kako ono to doživljava. Ujedno, takva igra odražava i detetovo razumevanje društvenih uloga. Takođe, važu ulogu ima i u procesu socijalizacije, u simboličkoj igri dete imitira i uči veštine potrebne za život. Igra razvija dete iznutra, pomaže mu u razumevanju sveta oko njega.
U igri dete oponaša radnje odraslih, na sebi ili drugome, ono oponaša što mu se dogodilo. Upotreba mašte omogućava mu da predmeti poprime eko drugo značenje. Prihvatanjem određene uloge, dete simbolizuje radnje koje su tipične toj ulozi, zatim, najvažniji je onaj trenutak kad dete postane sposobno igrati se i uskladiti svoju ulogu sa drugom decom. Najvažnije od svega je da dete uvek iznova uživa u toj igri i da ostvaruje sebe u njoj vođeno svojom unutrašnjom motivacijom.

Teorijski aspekti igre

Česte su tvrdnje da igra predstavlja specifican način učenja predškolskog deteta. Dešava se da naučnici igru porede sa naučnim istraživanjem. Ova tvrdnja je zasnovana na činjenicama da deca u igri eksperimentišu, postavljaju i rešavaju probleme na specifičan i sebi svojstven način. Tako kroz igru dečije iskustvo prerasta u sređeno znanje. Igrajući se transformiše se dečje ponašanje što doprinosi daljem razvoju mogućnosti deteta. Dok se igra, dete istražuje svet oko sebe i sopstvene mogućnosti, pronalazi i izmišlja nove mogućnosti delovanja u različitim situacijama. Igra odrđenim materijalima detetu pomaže da se kasnije bolje snalazi u rešavanju sličnih problema. Razvijajući posebne veštine i načine ponašanja, dete u igri stiče iskustva, otkriva, uči i stvara.
Igrom se vežbaju sposobnosti opažanja, uvđanja, klasifikovanja, pamćenja i druge. Veliki broj činjenica koje saznaje, dete povezuje i integriše u sopstvene misaone celine. Uči se da deluje u određenoj misaonoj situaciji, što u izvesnom smislu određuje i često uslovljava promenu u njegovom ponašanju.
Učenje kroz igru podrazumeva izmišljanje, pronalaženje i istraživanje, pri cemu ono slobodno stvara situaciju koja je pod njegovom kontrolom, koju ono u potpunosti razume i u njoj se oseća sigurno. Ovako određen eksplorativni karakter dečje igre pomaže detetu da uobličeno iskustvo kojim raspolaže pretvori u saznanje.

Predškolska ustanova u radu sa decom

Predškolsko vaspitanje je dobilo nove sadržaje značenja ciljeva i funkcija. Odstupajući bitno od svog prvobitnog značenja odnosno od vezivanja isključivo za period detinjstva pred školu, ono se proširuje na period od rođenja deteta do polaska u školu, što dovodi u pitanje i sam njegov naziv. Navedena činjenica znači da se apekt koji podrazumeva pripremanje za obavezno školovanje donekle menja, postajući manje neposredan i ustupajći prioritet nekim drugim aspektima, iako se ne negira potreba kontinuiteta između predškolske ustanove i osnovne škole. Isto tako, uviđa se pojam predškolskog vaspitanja ne može vezati iskljčcivo za predškolske institucije, jer je za razvoj deteta često najvažnije ono što doživi i sazna van njih, naročito u porodici.
U predškolskoj ustanovi osnovna namena je organizacija zajedničkog života male dece uz težnju da se ne zasnivaju potpuno ni po ugledu na školu, ni po ugledu na porodicu. Prilikom rasprava o funkciji i ciljevima predškolskog vaspitanja i obrazovanja ne treba smetnuti s uma njegovu konačnu svrhu, a to je stalno poboljšavanje uslova za učenje i razvoj koji će biti u interesu svakog deteta, imajući pritom u vidu njegovu aktuelnu sredinu i budući razvitak. Zato se smatra da predškolska ustanova treba prvenstveno da služi detetu, a tek posle školi i porodici. Ona ne može biti zamena za porodicu, niti se njena uloga svodi za pripremu dece za školu. Predškolska ustanova omogućava detetu aktivno ucenje zajednici dece slične sebi u uslovima koji su prilagođeni njemu, njegovim interesima, mogućnostima i razvojnim potrebama. Sve više je izražena težnja da se obrazovna ustanova ne shvata kao mesto potpuno odvojeno od porodičnog života koje deca posećuju u određeno vreme da bi učila, niti se učenje vezuje isključivo za ustanovu. Polazna tačka treba da bude porodični život dece, kao i iskustva koja su stečena u neposrednoj sredini odnosno da proces vaspitanja i obrazovanja treba da se zasniva na totalnom iskustvu deteta. Vaspitno obrazovni proces ne sme se zatvoriti u zidove učionice niti ograničiti sadržajima i zadacima koje predviđa program, već treba da niče iz konkrtnog dečjeg iskustva, ne odvraćajući rad od igre, čin od misli i znanje od njegove primene u svakodnevnim životnim situacijama. Savremena tendencija predškolskog vaspitanja i obrazovanja prihvata kao polazni princip činjenicu da se življenje sastoji od socijalnog iskustva, pa je učenje deteta neodvojivo od njegovih odnosa sa odraslima, s vršnjacima i drugom decom.

Iz svega ovoga zaključujemo da ciljeve predškolskog vaspitanja i obrazovanja ne treba razmatrati samo iz ugla ustanove, već treba uzeti u obzir čitav kontekst po kome se dete razvija i uči. Predškolsko vaspitanje treba posmatrati i kao deo šireg procesa vaspitanja i obrazovanja namenjenim svim uzrastima, i u okviru svih mera koje se preduzimaju za poboljšanje života i rada u porodici, društvenoj zajednici, a koje podrazumevaju i uvažavanje osnovnih prava sve dece na zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i socijalnu ravnopravnost, zasnovanih na proncipima Konvencije UN o pravima deteta.
U predškolsko vaspitanje su prenošene nastavne metode kakve se primenjuju u tradicionalnoj školi. Posledica toga je bilo shvatanje vaspitno – obrazovnog rada kao sistema postupaka kojima se deci prenose znanja, razvijaju njihove umne sposobnosti, emocije, formiraju navike i slično, odnosno posao vaspitača je da dovede do željenih rezultata. Neizbežna posledica ovakvog prilaza je zanemarivanje aktivnosti, odnosno pasivnost dece. Ubrzo je postalo jasno da nastavne metode nije moguće neposredno preneti u metodiku vaspitno – obrazovnog rada s predškolskom decom, već ih je potrebno transformisati u skladu sa karakteristikama tog uzrasta.

Prilikom određivanja specifičnosti vaspitno – obrazovnih metoda u radu sa predškolskom decom, potrebno ih je razlikovati od načina na koje se deca razvijaju i uče, uprkos njihovoj povezanosti i međusobnoj uslovljenosti. Aktivnosti dece ne mogu biti isto što i aktivnosti vaspitača kojima ih on podstiče, usmerava, organizuje, kultivšse, bogati i čini efikasnijim.

Svako se razvija i uči zahvaljujući sopstvenoj aktivnosti. Otuda se i postupci vaspitača mogu procenjivati po tome koliko su u stanju da obezbede uslove za ne ometano odvijanje aktivnosti dece, da ih podrže, podstaknu, usmere, obogate i pokrenu ka višim razvojnim nivoima, povećavajući i unapređujući odlučujuću ulogu deteta u sopstvenom razvoju. Metode se primenjuju polazeći od ciljeva vaspitno – obrazovnog rada, a vrednost svake od njih se može procenjivati zavisno od toga koliko su aktivno uključile decu i omogućile im da deluju shodno svojim interesovanjima, potrebama i mogućnostima.”Vrednost metode” nije dakle u stvarima, sredstvima ili tehnikama koje koristi, već u duhu koji pokreće” (Gal, 1961). Samo u tom slučaju, metode mogu biti prihvaćene od dece, a ne nametnute, odnosno tako mogu naići na odziv bez otpora, koji često karakteriše ponašanje dece u vaspitno – obrazovnim ustanovama svih stupnjeva. Vrednost metoda se procenjuje i u odnosu na celokupan sistem vaspitanja i obrazovanja u kome se primenjuju, što znači da one same po sebi nisu dobre ili loše, nego se uvek treba pitati i kome ili čemu služe.