Interkulturalni menadžment

UVOD
Interkulturni menadžment je proces nametanja, mešanja, prihvatanja i uzajamnog očuvanja kulturnih vrednosti između različitih civilizacija, a u cilju globalizacije međunarodnog poslovanja. Za razumevanje pojma interkultura neophodno je definisanje pojma kultura. U tom smislu, iz ugla organizacionog ponašanja – kultura je stečeno znanje i iskustvo koje ljudi koriste u razvoju svog društvenog ponašanja. Modernija definicija kulture (Hofstede, 1980) bila bi: kultura je kolektivno programiranje uma, koje članove jedne grupe razlikuje od drugih. Interkultura je, dakle, ukrštanje i mešanje znanja i iskustava ljudi iz različitih kulturnih zajednica širom sveta. U prethodnoj definiciji pojam „globalizacija“ treba shvatiti sa geoekonomskog, a ne geopolitičkog aspekta. U tom smislu, „globalizacija biznisa“ znači rasprostiranje poslovnih aktivnosti na sveukupnu svetsku zajednicu (sve postojećedržave, od najmanje do najveće).

U savremenoj teoriji menadžmenta često se govori o tzv. internacionalnom menadžmentu.Međutim, međunarodno upravljanje može imati i konotaciju, koja nema mnogo dodirnih tačaka sa organizacijom u mikroekonomskom smislu (preduzeće, kompanija, ustanova, firma, itd.). Međunarodno upravljanje, kao „prevod“ pojma „internacionalni menadžment“, može se vezati i za međunarodno-politička zbivanja koja obeležavaju devedesete godine ovog veka. Naime, koncepcija novog svetskog poretka, koji diktiraju Sjedinjene američke države ima – u svojoj osnovi – dosta elemenata tzv. internacionalnog menadžmenta. Ako se tome dodaju i geoekonomski aspekti ovog američkog koncepta, onda se može govoriti i o njegovom značajnom uticaju na makroekonomije pojedinačnih zemalja, kao i na njihove mikroekonomske strukturue.

Umesto tzv. internacionalnog menadžmenta bolje je koristiti pojam interkulturni menadžment, pošto je njegov sadržaj primereniji savremenim tokovima u globalnoj ekonomiji. Tako,
upravljanje među nacijama treba zameniti upravljanjem među različitim kulturama. Ako se pod tzv. internacionalnim menadžmentom podrazumeva upravljanje multi-nacionalnim kompanijama, to ne znači da su predstavništva, off-shore kompanije, subsidijarne ili neke druge kompanije osnovane širom sveta od strane matične kompanije – nužno u području internacionalnog (međunarodnog). Elementi internacionalnog gube svoj značaj kroz uobičajenu divizionalnu organizacionu strukturu multi-nacionalnih kompanija. Prema tome, međunarodne operacije i postrojenja matične kompanije zadržavaju obeležja nacionalnog, a poprimaju kulturna obeležja države u kojoj su locirani. Ovo potvrđuje mnoštvo tzv. transplant kompanija, koje su velike japanske korporacije – od početka osamdesetih godina do danas – osnovale u Americi i Evropi.
Japanske transplant kompanije zadržale su sva nacionalna obeležja zemalja iz kojih dolaze, ali su napravile dramatičan kulturni uticaj u zemljama u kojima su uspostavljene. Taj kulturni uticaj, bolje rečeno – mešanje kulture zemlje „domaćina“  Prvi deo: Interkulturni manifest menadžment za XXI vek  I – UVODsa kulturom zemlje „gosta“ – bio je tako snažan
da je to osamdesetih godina postao glavni problem u Sjedinjenim državama. Dakle dilema: internacionalni ili interkulturni menadžment, interkulturni „miks“ kao proizvod „transplant“ kompanija, fenomeni globalizacije i regionalizacije svetske privrede, kao i geoekonomika i „mondijalizam“ – presudno su uticali na stvaranje ove knjige o interkulturnom menadžmentu. Knjiga treba da pokaže čitaocu da, u kontekstu pomenutih procesa regionalizacije i globalizacije svetske privrede – nacionalno gubi značaj u odnosu na kulturno, odnosno svet
budućnosti pokretaće sukobi kultura, a ne sukobi nacija.

INTERKULTURNI ASPEKTI GLOBALNE UTAKMICE

Spremajući se za konačno ujedinjenje Evropa, sredinom devedestih, afirmiše princip tzv. „priznavanja različitosti“, kao vodeći princip u stvaranju evropske ekonomske i političke moći. Različitost se smatra glavnim katalizatorom naučnog, tehnološkog i inovativnog razvoja. Difuzija znanja i tehnologije treba da omogući sna‘nu kros-kulturnu i kros-regionalnu saradnju
koja će zadovoljiti potrebe ne samo najrazvijenijih, već i ostalih zemalja Evrope. Nove forme obrazovanja i obuke kadrova smatraju se strategijskim ciljevima u procesu razvoja tzv. „učeće organizacije“ koja treba da odgovori na mnoštvo potreba i aspiracija naroda različitog porekla i različitih kultura koji žive u Evropi. Na drugom kraju sveta, Japan – koji je postigao tehnološku ravnopravnost sa Zapadom – suočava se sa problemom održavanja sopstvene industrijske snage i ekonomske konkurentnosti. Ovo prvo „Zemlja izlazećeg sunca“ pokušava da održi visokokvalitetnom proizvodnjom, a drugo – razvojem tzv. strategijske naučne kulture. Tako, dok je Evropa fascinirana japanskom kulturom grupe, pokušavajući da transferiše industrijske kulturne determinante Japana u svoje kompanije (kružoci kvaliteta, menadžerska praksa, industrijski odnosi) – dotle se u Japanu (posebno među mladima) sve više cene tradicionalne vrednosti Zapada, kao što su individualnost, ravnopravnost žena, demokratska participacija, kvalitet života. Smatra se da će ove vrednosti, a posebno individualna kreativnost, biti glavno oružje za zaustavljanje zahuktale japanske ekonomske lokomotive. U tom smislu, postavlja se pitanje: kako će Japan da uspostavi balans
između individualne kreativne slobode i tradicionalne japanske kohezije grupe, koja je glavno obeležje japanske industrijske kulture?

Dosadašnja saradnja Japana sa Evropom bila je u sferi tehnološkog transfera i međunarodnih finansijskih transakcija, ali bez aktivnosti u području transfera kulture. Stara Evropa kreće se u pravcu Nove Evrope zasnovane na kulturnim regionima, gradeći, na taj način, nove mehanizme za spoljne odnose i internu koheziju. S pogledom na tu situaciju, postavlja se sledeće pitanje: kako će se homogena japanska kultura susretati sa novom, multikulturnom Evropom? Nova Evropa je mnogo više od ekonomske konkurencije. Ona je sazdana na socijalnoj demokratiji, ženskom pravu, ravnopravnosti i podjednakim mogućnostima svih stanovnika, na multilingvizmu, multirasnom konceptu, multikulturalizmu. Stvaranje Nove Evrope zavisiće od uspešnosti transnacionalnog i transkulturnog ukrštanja znanja i kultura.