4
Право на живот се директно третира и протоколима бр. 6 и 13. Најпре, Протокол број б
афирмише начело укидања смртне казне тако што истиче да држава мора, тамо где је
подесно, избрисати ту казну из свог законодавства. Члан 2. истог протокола прецизира да се
дејство протокола ограничава на обавезу укидања смртне казне за време мира, док за
кривична дела извршена за време рата, или иманентне ратне претње, може остати одредба о
смртној казни.
3
Протокол број 13 иде и даље у заштити права на живот и истиче да је
потпуно укидање смртне казне битан елеменат заштите тог права и пуног признања урођеног
достојанства свих људских бића. На тај начин је ојачана заштита права на живот као
неотуђивог права индивидуе.
4
Устави савремених држава истичу право на живот као прво међу правима грађана. Устав
Србије
5
у одредби члана 24, која носи назив Право наживот, истиче да је људски живот
неприкосновен, да у Србији нема смртне казне и да је забрањено клонирање људских бића.
За право на живот се тврди и да је, поред права на слободу, најосновније природно право
човека. Али, да ли је довољна заштита коју би природно право пружило праву на живот?
Оправдано се истиче да није. Природно право човека на живот не значи ништа више од права
да не буде убијен.
6
Данас је, међутим, право на живот много више од права неког лица да не
буде убијено. Оно је у свим савременим кривичним законодавствима проширено. Као
пример се наводе следеће ситуације. Природно право на живот не значи обавезу свих да
отклањају опасност од нечијег живота, па чак ни онда када то могу учинити без опасности за
свој живот. Исто тако, природно право на живот не обухвата ни право на одређени квалитет
живота.
7
Насупрот схватању права на живот као природног права које оправдава само једну релативно
уску кривичноправну заштиту рестриктиван приступ, у многим савременим
законодавствима, када је у питању право на живот као претпоставка свих осталих људских
права, оправдано је говорити о широј заштити. Тако, у многим кривичним законицима
постоји кривично дело непружања помоћи лицу које се налази у непосредној животној
опасности (члан 127. КЗ). То значи да заштиту и поштовање права на живот, прокламованог
најважнијим међународним документима и Уставом Србије, обезбеђује тек кривично
законодавство. Када је у питању кривичноправна заштита живота не долазе до изражаја три
особине кривичног права, тј. његова акцесорност, фрагментарност и супсидијарност.
8
Зато
се каже да је та заштита, када је у питању живот човека, самостална, целовита и примарна. У
том смислу, Кривични законик Србије даје апсолутни приоритет заштити права на живот.
Посебан део почиње са групом кривичних дела против живота и тела (чл. 113-127) која
заузимају тринаесту главу Кривичног законика Србије.
Приликом проучавања кривичног права увек је корисно имати на уму да без обзира на то
колико се предмет проучавања чинио теоријским, његов raison d'etre је изразито практичан.
Тако се и приликом проучавања кривичног дела убиства које спада у ред класичних, можда и
3
Протокол број б је отворен за потписивање државама чланицама Савета Европе 28. априла 1983.
4
Протокол број 13 је отворен за потписивање државама чланицама Савета Европе 3. маја 2002.
5
„Службени гласник", број 98/2006.
6
Стојановић, 3.,„Природно право на живот и кривично право",ЈРКК, број 1/98, стр. 8.
7
Ibidem.
8
Више о томе: Стојановић, 3.,„Природно право на живот и кривично право", ЈРКК, број 1/98, стр. 8.
5
најстаријих кривичних дела, које је са теоријског аспекта већ толико обрађивано и на први
поглед нам се чини да је већ све речено јавља још доста спорних питања која треба
расправити, како у теоријском циљу тако и с обзиром на проблеме који се јављају у судској
пракси, али и с обзиром на евентуалне предлоге de lege ferenda. Иако је реч о кривичном делу
које је по времену настанка старо и класично, реалност је другачија. Кривично дело убиства
је веома динамично и због тога ни данас није изгубило на значају, ни у теоретском ни у
законодавном, односно криминално-политичком смислу. Пре би се могло прихватити да
убиства својом присутношћу у сваком друштву, са обимом који варира али нигде није
занемарљив, динамичношћу и променљивошћу у погледу начина вршења, све чешћим
организованим вршењем, тешкоћама и препрекама које се јављају у његовом откривању и
гоњењу учинилаца и мноштвом различитих мотива из којих се врши, представљају
„подмлађен и усавршен" деликт савременог друштва.
9
Значај кривичног дела убиства би се могао посматрати са више аспеката. Најзначајнији је,
свакако, правни аспект овог деликта. На први поглед, последична диспозиција „ко другог
лиши живота", не изазива дилеме у теорији и пракси. Међутим, и овако кратка и проста
одредба основног облика кривичног дела убиства доводи до низа спорних ситуација које се
само још више компликују код квалификованих убистава.
Комплексна природа овог кривичног дела, при томе мислимо на постојање различитих
облика квалификованих и привилегованих убистава, отвара могућности за један
мултидисциплинарни приступ и анализу. На овом месту је прво извршена историјска анализа
кривичног дела убиства са посебним нагласком на историју јужнословенских народа.
Кривичноправна заштита живота и тела није увек пружана у истој мери и на исти начин. На
пример, у робовласничком друштву роб је сматран објектом, а не субјектом права, па је због
тога његов живот био потцењен у односу на живот његовог власника. Слична неједнакост је
пратила кривично право и у феудализму, где се правила разлика између кметова и племиђа.
После историјскоправне, следи упоредноправна анализа кривичноправне заштите живота у
другим развијеним земљама. Овај аспект сматрамо изузетно важним. Оцену наших одредби
које регулишу овај деликт најбоље ћемо извршити паралелним вредновањем и сагледавањем
промена у законском регулисању овог дела у појединим земљама. Да ли постоји потреба за
појединим инкриминацијама, односно да ли треба сузити или проширити криминалну зону
када су у питању поједини облици кривичног дела убиства, најбоље ћемо закључити путем
анализе достигнуте свести и стања у кривичноправној области у другим земљама. Ту треба
изабрати пут који ће водити рачуна о домаћем правном систему, нашој правној
терминологији, општим начелима и институтима кривичног права.12 Кривични законик
Србије представља један савремени и кохерентан законски текст. То потврђују и
многобројни научни скупови који су као полазну тему имали актуелна питања текуће
реформе нашег кривичног законодавства, али и упоредноправна анализа која указује да
основу Законика чине„оне правне и филозофске концепције од којих данас полази веђина
савремених европских кривичних закона". Једна од потврда за изнети став представља и
инкриминација лишења живота из самилости коју већина европских земаља одавно познаје.
9
Лазаревић, Љ., Убиства у Југословенском кривичном законодавствуde lege lata и de lege ferenda, Институт за
криминолошка и социолошка истраживања, Будва, 2000, стр. 5.
7
вршењу службене дужности. Једино што тај основ није био предвиђен Кривичним
закоником.
Због различитих модалитета које убиство у конкретном случају може да има уобичајено је
говорити о његовој тростепености. Наиме, убиства се међусобно могу разликовати према
побудама извршења (с једне стране, имамо ниске мотиве, а с друге стране, може се радити о
сажаљењу), начину извршења, околностима под којима се врше и сл. Због тога се
законодавац одавно труди да од нормалног случаја убиства, умишљајног или нехатног,
разликује случајеве у којима је оправдано изрећи тежу казну од оне која је прописана за
обично убиство и случајеве где је, због постојања неке кривичноправно релевантне
околности, прихватљиво изрећи лакшу казну. Ова тростепеност постоји у готово свим
законодавствима. Дакле, од обичног убиства, које обухвата просечан случај убиства са
умишљајем, треба разликовати с једне стране тешка убиства, а са друге стране
привилегована убиства.
Обично убиство је лишавање живота другог лица које није праћено околностима које ово
дело чине лакшим или тежим, док би тешко (квалификовано) убиство било оно које је
учињено под таквим квалификаторним радњом учиниочевом. Потом, износи своје мишљење
о субјективној страни убиства која, како тврди, обухвата доста тешко и компликовано
питање о кривичној одговорности и када је реч о субјективним карактерним знацима код
убиства онда се под тим разумеју dolus и cutpa.
12
Јанко Таховић дефинише убиство у ширем
смислу као уништавање људског живота, а као кривично дело убиство је противправно лише
ње (одузимање) живота неког лица.
13
Драгољуб Атанацковић наводи да се кривично дело
убиства састоји у лишавању живота неког лица.
14
Остаје нејасно да ли у дефиницију убиства треба унети елемент противправности, иако није
изричито наведен у законику. Неспорно је да је лишавање живота другог лица кривично дело
само када се то чини противправно. Ако пођемо од чињенице да је противправност општи
елемент у појму кривичног дела, поставља се питање зашто га посебно истицати код убиства.
Противправност код овог кривичног дела, као и код других, може бити искључена по неком
општем основу (нужна од брана, крајња нужда) или по неком посебном основу. Имало је
смисла елемент противправности истицати када је у нашем законодавству постојала смртна
казна, мада се и ту радило о посебном основу искључења противправности који се састоји у
вршењу службене дужности. Једино што тај основ није био предвиђен Кривичним
закоником.
Због различитих модалитета које убиство у конкретном случају може да има уобичајено је
говорити о његовој тростепености. Наиме, убиства се међусобно могу разликовати према
побудама извршења (с једне стране, имамо ниске мотиве, а с друге стране, може се радити о
сажаљењу), начину извршења, околностима под којима се врше и сл. Због тога се
законодавац одавно труди да од нормалног случаја убиства, умишљајног или нехатног,
разликује случајеве у којима је оправдано изрећи тежу казну од оне која је прописана за
обично убиство и случајеве где је, због постојања неке кривичноправно релевантне
околности, при хватљиво изрећи лакшу казну. Ова тростепеност постоји у готово свим
12
Таховић, Ј., Кривично право посебни део, Београд, 1961, стр. 74.
13
Атанацковић, Д., Кривично право посебни део, Београд, 1985, стр. 132.
14
Лазаревић, Љ., Кривично право посебни део, Београд, 1995, стр.200.
