Obligaciono pravo

1. POJAM OBLIGACIJE
Obligacija je pravni odnos izmedu dve određene strane na osnovu koga je jedna strana
(poverilacj ovlašćena da zahteva od druge strane (dužnik) određeno davanje, činjenje ili
uzdržavanje od nečega što bi inače imala pravo da čini, a druga strana je dužna da to
ispuni. Npr. kod posluge knjige pedrnet obligacije nije sama knjiga već davanje, odnosno
vraćanje knjige. Obligacija je pravni odnos između poverioca i dužnika. Sa stanovišta
poverioca, obligacija je potraživanje (otuda u navedenom primeru posiugodavac je ovlašćen
da zahteva vraćanje knjige) a sa stanovišta dužnika obligacija je dug {dužnik ima obavezu
da vrati knjigu i time ispuni poveriočevo potraživanje). Treba imati u vidu da u jedtnoj
obligaciji potraživanje i dug ne egzistiraju izo.lovano, već su oni u simbiozi i zato su
potražrvanje i dug u korelativnom odnosu.
O pojmu obligacije postoje razllćita shvatanja ali su sva ona reprodukovanje tradicionalne
klasične formule poznate nam još iz rimskog prava. Prema Paulusu, suština obligacije nije
da se neka stvar učini našom već da se drugi obaveže prema nama na neko davanje,
činjenje ili nečinjenje. Justinijanove Institucije objašnjavaju obligaciju kao pravnu vezu koja .
nas obavezuje da nešto. isplatimo. Prema tome, obligacija je pravna veza izmedu dva
određena lica od kojih jedno ima pravo a drugo obavezu da nešto učini ili ne učini [dare,
facere, non facere). Postoje različita shvatanja o pojmu ove pravne veze:
1. Dualističko polazi od stava da se u obligaciji kriju dva odnosa: primarni, koji se sastoji
u ostvarivanju prava poverioca odnosno u izvršenju obaveze dužnika i sekundarni koji
se ogleda se u dužnikovoj odgovornosti za ispunjenje obaveze. Po ovom shvatanju i
– ostvarivanje prava, odnosno izvršenje obaveze i odgovornost su elementi pojma
obligacije.Ovo shvatanje potiče još iz rimskog prava, a zastupljeno je u nemačkoj
pravnoj teoriji. • *
2. Monističko polazi od toga da je obligacija jedinstven. pravni odnos između. poverioca i
dužnika. Taj pravni odnos je ispunjen pravima poverioca da zahteva od dužnika da
nešto preda, učini ili ne učini. odnosno obavezom dužnika da to ispuni.. Odgovornost
nije element pojma..obligacije. već. posledica povrede prava.. Drugim rečima, sankcija za
neizvršenje obaveze dužnika.
Monističko stanovište je prihvatijivije. Obligacija je skup:
prava poverioca i obaveza
dužnika. Iz. tog odnosa ovlašćeno lice ima pravo na tužbu.za ostvarivanje. svojih. prava..
Dužnik koji nije izvršio svoju obavezu. snosi odgovornost prema poveriocu; ali: to nije
nikakav drugi, paralelni odnos u. obligaciji nego imovinska sankcija za neizvršenje iii
neuredno izvršenje obaveze dužnika. Ona se svodi na nafcnadu žtete ili drugu^ posledicu
neizvršenja obaveze-. I za monističko i za dualističko shvatanje, zajedničkoj’e-da^dbligacija
kao pravni odnos obezbeduje poveriocu~određeno subjektivno pravo koje on ostvaruje
prema svom dužniku [inter partes), a ne i prema svim lieima (erga omnes) što je
karakteristika stvarnJh 1 drugih apsoiutnih prava. Subjektivno pravo poverioca je relativno
jer se odnosi samo na dužnika iz određenog obligacionog odnosa.
Bilo je međutim i teorijskih pokušaja da se objasni pojam obligacije. Tako je npr. Digijeva
teorija socijalnih funkcija negirala postojanje subjektivnog prava dok Salej nije. negirao da
je obligacija subjektivno pravo.” ali je primat u pojmu obligacrje dao njenom ‘preUrrietu,
svodeći obligaciju pre.svega na vrednost (za poverioca aJktivnu,/a za dužnika pasivnu
vednostS. Bilo je ideja da se obligacija definiše kao odnos između imovina a ne između
lica. One su:
vodiie apsurdima kao što su npr. ugovori sa sarnim sobom. Svi ovi pokušaji
definisanja obligacije nisu imali većeg značaja. Klasićna definicija obligacije je nadživela sve
nove ideje, pa je stoga i danas aktueina ZOO ne daje defihiciju obligacij