Osnove teorije sistema – Inžinjerski menadžment pristup

UVOD
Čovečanstvo je kroz  čitavu istoriju pokušavalo da upravlja svetom u kojem živi. Prvenstveno je te pokušaje usmeravalo ka promenama sopstvenom okruženja. Ponekad su te promene bile male i gotovo zanemarljive, dok su u pojedinim momentima te promene bile radikalno velike i sa sobom nosile revolucionarne izmene u funkcionisanju celokupne ljudske zajednice. Od najranijih dana svoje istorije čovek je shvatio da njegova fizička snaga nije velika u odnosu na svet oko njega. Jedini način koji je ljudskom biću omogućavao bezbednost i opstanak bio je u upotrebi mudrosti i lukavstva. Najveća prednost čovekova, u odnosu na sva ostala živa bića na Zemlji, bila je njegova lična ali i kolektivna intelegencija. I jedna i druga se kroz evoluciju ljudske vrste uvećavala. Prva (lična‐individualna) je rasla kao posledica razvoja i uređenja ljudskih društvenih sistema a druga (kolektivna) je rasla kao posledica
tehnološkog razvoja i sve veće sprege ljudskih bića kao kolektiva (tzv. sinergetski efekat). Još u najranijim momentima ljudske vrste čovek je shvatio da je njegovo okuženje svojevrstan sistem koji se ponaša u skladu sa izvesnim prirodnim zakonitostima. Kao takav,sistem je zahtevao upravljanje. Čovek kamenog doba je razvio alate i oružja od kamena, drveta i kostiju životinja. Takođe je otkrio da može naučiti životinje da slušaju njegove naredbe. Tako su nastale najranije forme upravljanja jednostavnim sistemima. Potom je  čovek spoznao metale i
načine za njihovu ekstrakciju, kao i mogućnosti njihove primene. Zatim su uvedene zaprege kao svojevrsna sprega transportnog sredstva i životinja, kojima je upravljao  čovek. Ipak, prošlo je puno vremena pre no što je  čovek  naučio da životinje zamenimašinama. Prvi veliki korak u uvođenjumašina, koji je najavio industrijsku revoluciju, bio je razvoj parne mašine. Nakon ovog revolucionarnog otkrića, ljudsko društvo je krenulo u nagli razvoj i industrijalizaciju. Tada se pojavljuju prvi kompleksnisitemi proizvodnje i usluga, čije je upravljanje sve kompleksnije. U pojedinim fazama razvoja, tehnološke inovacije procesa dovode ove sisteme u stanja  čije upravljanje nije dovoljno pokriveno adekvatnim upravljačkim aktivnostima. U određenim momentima se nemože upravljati s vim tehnološkim aspektima ovako kompleksnih sistema na zadovoljavajuće visokom nivou,što ostavlja puno polje istraživačkih ogužnosti teoretičarima i praktičarima upravljanja sistema (inženjerima sistema). Kao što je već rečeno, industrijalizacija počinje uvođenjem parne mašine. Međutim, joštada se javljaju i prvi upravljački problemi. Na primer, problem sa kojim su se suočilirukovaoci mašina tog vremena bio je kako upravljati brzinom obrtaja mašine bezstalnih intervencija čoveka. Bilisu činjeni brojni pokušaji u pravcu rešenja ovog problema. Najuspešniji postupak, među mnogobrojnim drugim, bio je upravljanje kupastog klatna,  čiji je ugao naginjanja bio funkcija
(nelinearna) od ugaone brzine osovine. Ovaj princip iskoristio je Džems Vat (James Watt) 1769 godine prilikom konstrukcije centrifugalnog regulatora brzine. Ovo se ujedno i smatra prvim sistemom za automatsko upravljanje mašinom. Princip rada Vatovog regulatora je dat na slici 1. Kako je na slici prikazano, veličina ugaone brzine osovine (ω) parne mašine rezultat je intenziteta dovođenja pare, koju reguliše ventil. Preko sistema zupčanika, rotacija osovine se prenosi na centrifugalni regulator (ugao nagiba rotirajućih kugli). Sa porastom ugaone brzine, raste i brzina rotacije centrifugalnog  regulatora, te i intenzitet centrifugalne sile koji istovremeno, linearno, podiže polugu za upravljanje ventila za dovođenje pare. Onog momenta kada ugaona brzina dostigne graničnu vrednost, centrifugalni regulator, preko poluge zatvara ventil i time dovod pare, što rezultuje smanjenju ugaone brzine osovine.