Parnični postupak sa primerima iz sudske prakse

OSNOVNE ODREDBE
(Član 1 – 14. Zakona o parničnom postupku)
Sud je dužan da preduzme sve potrebne radnje radi pravilnog utvrđenja bitnih i odlučnih činjenica jer je obavezan da se stara o zakonitoj, jednakoj i pravičnoj zaštiti prava stranaka.
Iz obrazloženja: Tužilac je, prema stanju u spisima, tužbom tražio isplatu naznačenog iznosa na ime naknade za ustupljeno pravo emitovanja muzičkih dela koja spadaju u repertoar tužioca i to po navedenom računu od 26.05.2008. godine i po računu od 16.05.2007. godine.
U toku postupka tuženi nije učinio spornim ni osnov ni visinu tužiočevog potraživanja, opredeljenog prilikom podnošenja tužbe. U toku postupka dostavio je dokaze da je dana 12.05.2009. godine uplatio jedan, a dana 21.04.2009. godine druga dva iznosa na račun tužioca. Visinu tužiočevog potraživanja osporio je isticanjem činjenice da je izvršio plaćanje u većem iznosu od onoga koji mu tužilac priznaje posle uplate navedenog iznosa dana 08.04.2009. godine, a na ročištu održanom 01.10.2009. godine punomoćnik tuženog je naveo da je u međuvremenu na račun tužioca uplaćena još jedna svota. U vezi sa tim navodima osporio je konačno opredeljeni zahtev tužioca. Iako je stanje stvari takvo, prvostepeni sud je izveo zaključak da je zahtev tužioca opredeljen na ročištu od 01.10.2009. godine na ukupan iznos od 251.262,81 dinara osnovan, i – primenom člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – obavezao tuženog na isplatu navedenog iznosa. Međutim, ovakav zaključak prvostepenog suda suprotan je stanju u spisima i priloženim dokazima. Dajući razloge za svoju odluku, prvostepeni sud je naveo da je iz priloženih dokaza utvrdio da je tuženi nakon podnošenja tužbe platio ukupno 60.000,00 dinara, te da ostatak duga prema tužiocu iznosi 51.262,81 dinara, i to po računu od 16.05.2007. godine 104.262,81 dinara, a po računu od 26.05.2008. godine 147.000,00 dinara, te da je iznos od 40.872,99 dinara tuženi uplatio na sopstveni račun. Pri tome, ne daje razloge zbog kojih nije prihvatio navode tuženog da je 31.08.2009. godine i 21.09.2009. godine na račun tužioca uplaćen ukupan iznos od 30.000,00 dinara, niti se tužilac u toku postupka o tim činjeničnim navodima tuženog izjasnio. Privredni apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud, pre svega, u konkretnom slučaju trebalo da
ceni navode tuženog u pogledu visine izmirenog dela potraživanja po ispostavljenim računima od strane tužioca, imajući u vidu da tuženi u toku postupka osnov i visinu naknade koja je iskazana ispostavljenim računima nije sporio, te da je pokazao dobru volju da dug prema tužiocu izmiri. Ovo posebno jer je prvostepeni sud prilikom donošenja svoje odluke morao da se rukovodi članom 2. stav 1. Zakona o parničnom postupku – stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava – i da u tom cilju pristupi pravilnom utvrđenju činjenice o visini tužiočevog potraživanja prilikom donošenja konačne odluke.

Osim toga, prvostepeni sud nije dao razloge za svoju odluku u delu koji se odnosi na navod tuženog da je, do ročišta koje je održano 01.10.2009. godine, pored iznosa za koji je sud tvrdio da je uplaćen na račun tužioca, uplatio i iznos od 30.000,00 dinara. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 4374/10 od 27.01.2011. godine)

PARNIČNI POSTUPAK 
Ne predstavlja zloupotrebu procesnih ovlašćenja nepostupanje po nalogu suda za dostavu, jer je sud ovlašćen da o postojanju spornog potraživanja odlučuje primenom pravila o teretu
dokazivanja. Iz obrazloženja: Punomoćnik tužioca je podneskom od 03.11.2009. godine preinačio tužbeni zahtev njegovim povećanjem, ali dva puta nije postupio po nalogu suda da dostavi dokaze (obračun kamata i naknade štete) na osnovu kojih je to učinio. To je, prema stavu suda, imalo za posledicu odlaganje ročišta i odugovlačenje postupka.
Ožalbenim rešenjem prvostepeni sud kažnjava punomoćnika tužioca u smislu čl. 181. u vezi sa čl. 9 Zakona o parničnom postupku uz obrazloženje da je ovakvim postupanjem tj. nepostupanjem zloupotrebio procesna ovlašćenja i pokazao nepoštovanje procesne discipline. Međutim, ne može se prihvatiti ovakav pravni zaključak prvostepenog suda. Naime, mera novčanog kažnjavanja iz čl. 181. stav 1. Zakona o parničnom postupku služi isključivo obezbeđenju procesne discipline u svrhu nesmetanog vođenja postupka i izriče se onda kada esumnjivo postoji zloupotreba procesnih ovlašćenja koju je svesno preduzeo određeni učesnik u postupku i kada se na drugi način ne mogu sprečiti njene štetne posledice po sam postupak ili su one već nastupile.
U tom smislu, da bi se navedena odredba primenila na konkretan slučaj trebalo je da nepostupanje punomoćnika tužioca nužno vodi odlaganju ročišta i da ne postoji procesno ovlašćenje suda kojim bi se isti cilj postigao bez novčanog kažnjavanja. Ovde navedeni uslovi nisu bili ispunjeni. Kada stranka ne dostavi dokaze koje je rekla da će dostaviti, sud zbog toga ne mora odlagati ročišta već prilikom donošenja odluke ima primeniti pravila o teretu dokazivanja u smislu čl. 220 i čl. 223 Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju sud je – umesto da je zaključio raspravu i doneo odluku na osnovu stanja u spisima – pogrešno primenio odredbu čl. 9 Zakona o parničnom postupku – odlagao je ročišta, a trajanje postupka je bespotrebno produžio i ponovnim nalogom punomoćniku tužioca da dostavi dokaze na osnovu kojih je preinačio tužbeni zahtev kao i donošenjem pobijanog rešenja. Imajući to u vidu, punomoćnik tužioca nije nepostupanjem po nalogu suda zloupotrebio procesna ovlašćenja i pokazao nepoštovanje procesne discipline, već je tako – u smislu odredbe čl. 223. stav 1. Zakona o parničnom postupku – dao sudu ovlašćenja da o postojanju spornog potraživanja koje se zbog nedostataka dokaza sa sigurnošću ne može utvrditi, zaključuje primenom pravila o teretu dokazivanja. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 7252/10 od 18.03.2010. godine)

 
Samo dispozitivne radnje vezane za odricanje od zahteva, priznanje zahteva i zaključenje poravnanja podrazumevaju se pod “nedozvoljenim raspolaganjima”.

PARNIČNI POSTUPAK
Iz obrazloženja: Protiv navedenih rešenja izvršni dužnik je blagovremeno – po dobijanju obaveštenja od Republičkog javnog tužilaštva a na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 418. Zakona o parničnom postupku – izjavio zahtev u smislu člana 417. istog zakona, u kome je istakao da se radi o nedozvoljenom raspolaganju stranaka u smislu člana 3. stav 3. ovog Zakona tj. vode se dva izvršna postupka između istih stranaka po istom činjeničnom i pravnom osnovu (litispendencija). O izjavljenom zahtevu Vrhovni kasacioni sud je odlučio na osnovu člana 415. Zakona o parničnom postupku, a nakon što je Zahtev ispitan na način propisan članom 421. stav 1. istog, i to iz sledećih razloga: o zahtevu je Vrhovni kasacioni sud odlučio u sednici o kojoj nije obavešten njegov podnosilac – procesno pravo na pristup sednici veća na kojoj se odlučuje o podignutom zahtevu za zaštitu zakonitosti odnosi samo na Republičkog javnog tužioca kao podnosioca zahteva, a ne i na stranku koja ga je izjavila.

Sam zahtev nije osnovan jer za njegovo usvajanje nisu ispunjeni uslovi propisani članom 3. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku: “Stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka. One se mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se. Sud neće dozvoliti raspolaganje stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala”.

To znači da se pod “nedozvoljenim raspolaganjima” iz ove procesne norme podrazumevaju dispozitivne radnje vezane samo za odricanje od zahteva, priznanje zahteva i zaključenje poravnanja te da druge dispozitivne radnje ne mogu biti predmet nedozvoljenog raspolaganja, niti se mogu podvesti pod normu iz člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, kao procesni osnov za izjavljivanje pa i na usvajanje zahteva. Zakonska norma je restriktivna i ograničava razloge za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka. Dakle, podnosilac zahteva bezuspešno pokušava da zahtev upodobi procesnim razlozima zbog kojih se može izjaviti tj. izvršni dužnik kao podnosilac zahteva se samo formalno i usput poziva na
nedozvoljeno raspolaganje kao procesni osnov za izjavljivanje i eventualno usvajanje zahteva a u suštini zahtev zasniva na pogrešnoj primeni procesnog prava. To, međutim, nije i procesni osnov za izjavljivanje zahteva, niti se zahtev iz tog razloga može uvažiti. (Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Gž. 1 109/10 od 27.05.2010. godine)

Pravilnost procesa donošenja pobijane odluke ne može se proveriti ukoliko obrazloženje ne sadrži razloge o bitnim činjenicama. Prvostepeni sud određuje koje su bitne činjenice za
odlučivanje, na osnovu prethodno pravilnog izbora materijalno-pravne norme za rešavanje sporne situacije. Zatim, u smislu člana 221. Zakona o parničnom postupku, izvodi one od
predloženih dokaza koji su adekvatni za utvrđivanje odlučnih činjenica u vezi sa osnovanošću tužbenog zahteva. Nakon toga je dužan, u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku,
da svaki izvedeni dokaz oceni. Na osnovu brižljive ocene svakog dokaza pojedinačno i svihdokaza zajedno, prezentiraće razloge o postojanju odlučnih činjenica, u vezi sa odlukom o tu-žbenom zahtevu.