Бројне су дефиниције у правној политичкој теорији. Постоји и
мношто речи којима се означава ова политичка заједница у различитим
историјским раздобљима. У XIV веку термин је први пут употребио
Макијавели. Држава је историјска категорија, што значи да је једном
настала и да ће ишчезнути. У првобитној заједници, друштву са гентилним
уређењем, није постојала још никаква организирана власт. Развојем
материјалних производних снага, поделом рада, проширењем размене и
формирањем тржишта у оквиру генса и изван њега, појавом приватног
власништва и цепањем племенских организација на власнике (богате) и
невласнике (сиромашне), пропада гентилно уређење. На рушевинама
старих племенских заједница израста нова друштвена организација са
постојањем антагонистичких класа . Као резултат непомирљивости класа
настаје држава.
Аристотел је мислио да је држава његовог времена савршена и
самодовољна заједница, и која додуше настаје из животних потреба, али
постоји да омогући најбољи живот. Маркс је схватао државу као класичну
организацију, Келзен као принудни поредак с различитим могућим
функцијама, док је Хенке мислио да без повезивања власти и правде нема
ни државе у правом смислу те речи. Очигледне су разлике у гледиштима о
природи и суштини државе, које проистичу из наведених схватања, и те
разлике у схватању суштине и функције државе нису превазиђени ни у
савременој правној и политичкој теорији државе.
У објашњавању државе може веома много користити истраживање
имена која су коришћена за означавање политичких заједница у античком добу, у средњем веку, у новом веку и у савремености. Речи су биле различите, као и што је објект њиховох означавања, одређена политичка заједница, био различит. Из анализе различитих термина (имена држава) могуће је извући нова сазнања о држави.
Познати немачки теоретичар Георг Јелинек је не без основа закључио
да ''историја терминолигије једне науке је уско повезана с историјом саме науке. Постоји непрекинуто узајамно дејство имеђу речи и смисла. Реч
2
посебно res publica christiana, која је обухватала све вернике у један облик заједнице.
У нашој лексикографији не постоји извесност да ли је именица
држава наша изворна кованица, или је створена при преводу грчких и латинских списа за речи то кратос односно империум.
Речју држава означавана је земља коју држи као своје власништво
појединац или заједница. Сходно томе, држава је обухватала територију на којој је одређена заједница или појединац, на основу власништва над тим земљиштем, наметала своју вољу другим појединцима или заједницама. Држава, према томе, представља истовремено власт појединца, избесног друштвеног слоја или заједнице на одређеном земљишту.
Држава је означавала и будуће организације снабдевене способношћу
бршења и контролисања употребе силе над одређеним људима настањеним на одређеној територији. Ова реч држава, у овом специјалном значењу, ушла је у постепено у политички речник модерних нација .
Проблем дефиниције државе
Држава је политичка установа са ефективном влашћу над одређеном
географском области. Она обично укључује сет институција које присвајају
ауторитет да постављају правила по којима се људи из те територије воде,
иако њен статус као државе, у једну руку зависи од тога да ли ће бити
признато, од одређеног броја других држава, да поседује унутарњу и
вањску независност. У социологији се држава поистовјећује са сљедећим
институцијама: у Маџ Webер-овој утицајној дефиницији, то је установа која
поседује „монопол за легитимно кориштење физичке силе унутар дате
4
територије,“ која може садржавати оружане снаге, цивилну службу или
државну бирократију, судове и полицију.
Иако термин „држава“, у ширем појму, укључује све институције
владе или власти - античке и модерне - систем модерне државе садржи
доста карактеристика које су зачете у западној Европи, почевши у 15. веку,
када је термин „држава“ добио своје садашње значење. Унутар федералног
система, термин државе такође означава политичке јединице, не сасвим
независне, али у неким сључајевима делимично независне или су
независне, што подлеже ауторитету устава који дефинише федералну унију.
Сваки тип државе може имати различите облике. Делимо их према
организацији врховне власти у држави (монархија и република), према
односу локалних и централних органа власти (федеративне и унитарне
државе) и према политичком носиоцу суверене власти (демократија,
олигархија и аутократија).
Концепт државе се може разликовати од два слична концепта са
којима се некада мешају: концепт облика владе или режима, као што је
демократија или диктаторство, и концепт политичког система. Облик владе
представља само један аспект државе, наиме, начин на који се попуњавају
политички уреди и њихов међусобни однос и однос према друштву. Не
укључује ни један други аспект државе који би могао бити користан у
њеном свакодневном функционисању, као што је квалитета њене
бирократије. На пример, две демократске државе могу бити прилично
различите ако једна има способну, добро увежбану бирократију, а друга
нема. Опште говорећи, термин „држава“ се односи на инструменте
политичке моћи, док се термин режима или облика владе односи више на
начин на који су ти инструменти доступни и како их се може користити.
Неки учењаци предлажу да је термин „држава“ превише непрецизан
и пренапухан да би се боље користио у социологији и политичким наукама,
и требао би бити замењен обухватнијим појмом „политички систем.“
„Политички систем“ се односи на групу свих друштвених структура које
функционишу да би заједнички донели обавезујуће одлуке у друштву. У
модерно време, у ово би се укључивали политички режим, политичке
странке и разне врсте организација. Термин „политички систем“ дакле
означава шири концепт од државе.
5
Сходно преображајима државе, посебно њене централизације и
бирократизације, уобличавају се и два основна начела државне
организације -начело хијерархије и начело координације.
У државној организацији, као у организацији Католичке цркве,
морало се добро знати шта који државни орган односно државно службено
лице ради. Стога, сви државни органи су били под строгим надзором виших
односно највишег органа, чиме се обезбеђивало јединство државе. Без
овако строгог склада између државних органа, њихове делатности би се
потирале а државна власт би била неделотворна, како према споља (другим
државама и претензијама универзалне цркве), тако и изнутра (према
класама, слојева и другим могућим претедентима на власт). Наравно, и у
савременој држави начело хијерархије је битно, иако није више тако строго
као у раздобљу централизованих и ауторитарних европских држава.
Начело хијерахије укратко значи да се нека целина, која се састоји из више
делова, сређује тако да извесни делови стоје више од других по извесној
вредности, која је карактеристична за ту целину.
За државу, та карактеристична вредност је количина власти којом
располажу њени делови, државни органи. Према тој количини власти,
државни органи се распоређују хијерархијски у једну лествицу с више
ступњева, где на челу стоји највиши а на дну најнижи државни орган.
Важност државне хијерархије огледа се у томе што су нижи органи
подређени вишим, а сви државни органи највишем државном органу,
носиоцу највише, суверене, државне власти. Начело хијерархије
доприноси, сходно томе, јединству целокупне државне делатности, иако ту
делатност врши мноштво државних органа. Истовремено, хијерархија
државних органа утиче и на одговарајућу хијерахију правних аката.
Наиме, правна снага правних аката зависи од њихове форме, посебно од
једног елемента те форме, субјекта који доноси тај акт. Сходно томе,
аналогно хијерархијској лествици државних органа успоставља се и
хијерахијска лествица правних аката.
На њеном врху је највиши правни акт, устав, а на дну најнижи
правни акти (разне врсте појединачних правних аката). Наравно, нижи
правни акти морају бити у складу с вишим и на тај начин се успоставља не
само јединственост правног поретка него и својеврсна испреплетеност
количине власти којом располаже одређени државни орган и правне снаге
правних аката које тај орган доноси. Јединство делатности државне
