Šizofrenija

UVOD

Šizofrenija (shizofrenija) je mentalni poremećaj koji se karakteriše naglim prekidom misaonog procesa i veoma emotivnom reakcijom.[1] Najčešće se manifestuje slušnim halucinacijama, paranoidnim ili čudnim obmanama, ili neorganizovanim govorom i razmišljanjem, a sve to je praćeno značajnom socijalnom i poslovnom disfunkcijom. Početni simptomi se najčešće javljaju u ranoj mladosti sa globalnom rasprostranjenošću tokom života od oko 0,3–0,7%.[2] Dijagnoza se zasniva na posmatranom ponašanja i na podacima iz pacijentovog života.
Smatra se da su doprinoseći faktori: genetika, okruženje u detinjstvu, neurobiologija i psihološki i socijalni procesi. Pojedini lekovi koji se samostalno uzimaju ili koje lekar propisuje isto tako mogu da doveju do pojave simptoma, kao i njihovog pogoršanja. Trenutno istraživanje je usmereno na ulogu neurobiologije, mada nije pronađen nijedan izolovani organski uzročnik. Mnoge moguće kombinacije simptoma nametnule su raspravu o tome da li dijagnoza predstavlja samo jedan poremećaj ili veliki broj diskretnih sindroma. Uprkos etimologiji termina iz grčkog korena skhizein (σχίζειν, “podeliti”) iphrēn, phren- (φρήν, φρεν-; “um”), šizofrenija ne podrazumeva „podeljeni um“ i ona nije isto što i disocijativni poremećaj identiteta — koji je takođe poznat pod nazivom “višestruki poremećaj ličnosti” ili “podeljena ličnost”—stanje sa kojim se u javnosti često meša.[3]
Glavni oblik lečenja su antipsihotički lekovi, koji prvenstveno suzbijaju aktivnost dopaminskog (a ponekad serotoninskog) receptora. Psihoterapija i profesionalna i socijalna rehabilitacija su takođe važne u lečenju. U ozbiljnijim slučajevima—gde postoji rizik po sebe i druge — može biti neophodna i prinudna hospitalizacija, mada je danas boravak u bolnici kraći i ređi nego nekad.[4]
Smatra se da ovaj poremećaj najviše pogađa spoznaju, ali takođe obično doprinosi hroničnim problemima sa ponašanjem i emocijama. Ljudi sa šizofrenijom su skloniji dodatnim (komorbidnim) stanjima, uključujući jaku depresiju i anksiozni poremećaju; pojava tokom života zloupotrebe lekova je zastupljena u skoro 50% slučajeva.[5] Socijalni problemi, kao što su dugotrajna nezaposlenost, siromaštvo i beskućništvo su uobičajeni. Prosečni životni vek ljudi sa ovim poremećajem je 12 do 15 godina kraći nego kod onih bez poremećaja, što je posledica povećanja fizičkih zdravstvenih problema i veće stope samoubistva (oko 5%).[2]