Spoljna politika Srbije

Pojam spoljne politike i naučnog izučavanja spoljne politike
Tako, Politička enciklopedija određuje spoljnu politiku kao „delovanje države na međunarodnom polju, u njenim odnosima sa drugim državama, tj. međunarodnim organizacijama“. Profesor Stojković definiše spoljnu politiku kao „sveukupnu delatnost države na međunarodnom planu“, a kao predmet naučnog proučavanja spoljne politike određuje aktivnost pojedinih država, njihovo delovanje u odnosima sa drugim državama, u okvirima opšteg stanja u međunarodnoj zajednici i međunarodnim odnosima, ali motivisano vlastitim interesima koji su uslovljeni nizom faktora unutrašnjeg razvoja države.
Slično spoljnu politiku određuje i profesor Dimitrijević, koji se njom bavi „kao političkim odnosima u koje jedan subjekt međunarodnih odnosa stupa u kontakt sadrugim“, svesno se ograničavajući na državu. Profesor Vukadinović „vanjska politika je organizovana aktivnost države kojom ona nastoji maksimizirati svoje vrednosti i interese u odnosu spram drugih država i ostalih subjekata.
Već iz komparacije mogu se uočiti i neke sličnosti i određene razlike. Tako profesor Stojković i Vukadinović čvrsto određuju državu kao izvorište spoljne politike, dok profesor Dimitrijević smatra da spoljnu politiku imaju različiti subjekti međunarodnih odnosa. Smatra se da je ovo stanovište potpunije, jer je vidljivo da spoljnu politiku vode i drugi subjekti međunarodnih odnosa, i „iznad“ i „ispod“ nivoa države: politički pokreti, međunarodne organizacije, regionalne integracije, vojni savezi, crkve.
Stojković i Vukadinović polaze od stava da spoljnu politiku čine celokupni odnosi države sa stranim subjektima, dok ih profesor Dimitrijević ograničava samo na političke. Visković pod spoljnom politikom podrazumeva sve stavove i aktivnosti jednog subjekta međunarodnih odnosa prema drugome kada oni za subjekta koji je stvara ili primenjuje dobijaju poseban, „politički“ karakter, tj. onda kada se želi ostvariti politički cilj. Zato se govori o spoljnoj politici u užem smislu (diplomatija, vojni odnosi, propaganda) i širem smislu (ekonomski, kulturni, sportski odnosi).

Postoji još jedna dilema – da li spoljna politika obuhvata samo aktivnosti, delatnosti jednog subjekta međunarodnih odnosa sa drugima, ili i programske, planske elemente koji prethode akciji. I po ovom pitanju postoje razlike u literaturi. Prvi, vremenski stariji, pristup je onaj koga zastupaju i naši autori i koji spoljnu politiku tretira kao skup aktivnosti jednog subjekta sa drugim. On je „objektivistički“, jer se usredsređuje na zbivanja, aktivnosti, ne upoređujući ono što se dogodilo s onim što je bilo nameravano. Ovaj princip zanemaruje ono što je u spoljnoj politici voljno, programsko.

Drugi, nastaje pojavom bihejviorističkog pristupa i on potencira ono što je u spoljnoj politici voljno, subjektivno. U suštini, prvi pristup predstavlja odraz usmeravanja pažnje na postupanje u spoljnoj politici (tj. fazu njene realizacije), a drugi se koncipira na planiranje (na fayu kreiranja spoljne politike). A pošto se spoljna politika u celini sastoji i 1od kreiranja i od realizacije, nju određujemo kao skup stavova utvrđenih na najvišem nivou nekog subjekta međunarodnih odnosa (najčešće države), kojima su određeni ciljevi koje taj subjekt želi postići u celini međ odnosa ili prema drugim subjektima i sredstva za njihovo ostvarenje, kao i skup aktivnosti koje subjekt preduzima. Kada je reč o sastavnim činiocima postoji velika saglasnost (akteri, ciljevi,sredstva, determinante, kreiranje i realizacija), a razlike se javljaju u samom pristupu predmetu. Postoje: historijsko-deskriptivni, strukturalistički pristup, funkcionalistički, bihejvioristički…Kod nas i u svetu postoji dvostruki prilaz što se tiče naučnog statusa spoljne politike. Jedni ovu materiju razmatraju u okvirima nauke o međunarodnim odnosima, a drugi joj pristupaju kao predmetu posebne nauke. Visković smatra da bi da bi bilo najbolje tretirati spoljnu politiku kao posebnu načnu disciplinu u korpusu disciplina koje obuhvata nauka o međunarodnim odnosima u širem smislu, pri čemu bi njena diferentia specifica bila veza koju spoljna politika ostvaruje između unutrašnje i međunarodne politike.

Ciljevi u spoljnoj politici – definicije i klasifikacije
Cilj se ne može određivati bez poznavanja sredstava koja subjektu međunarodnih odnosa stoje na raspolaganju. Takođe, izbor sredstava je uslovljen prethodnim izborom cilja. Naravno, moguće je odrediti cilj bez poznavanja sredstava i izabrati sredstvo bez poznavanja cilja ali to je iracionalno ponašanje. Pod ciljem se podrazumeva aktivan odnos prema vrednosti.
Ciljevi subjekata međunarodnih odnosa mogu se deliti po razlicitim merilima, od kojih su 2 najznačajnija. Prvo, tiče se subjekata od kojih njegovo ostvarenje zavisi i na koje će se posledice odnositi, a drugo roka koji se za izvršenje cilja postavlja. Prva podela omogućava nam da izdvojimo iz razmatranja unutrašnje ciljeve, ciljeve koji se odnose samo na stanje unutar skupine koja predstavlja subjekt međunarodnih odnosa. Takav bi recimo bio cilj države da iskoreni nepismenost ili da ostvari punu zaposlenost. On se ne tiče nijedne druge države i zavisi samo od države koja ga je sebi postavila.

Druga vrsta cilja je spoljnopolitička u pravom smislu reči, pa se tiče i drugih subjekata. Zbog međuzavisnosti u kojoj se države nalaze, ostvarenje mnogih unutrašnjih ciljeva zavisi i od inostranstva ili pogađa interese drugih država. Tako je, npr. izbor društveno-političkog sistema u jednoj državi prevashodno unutrašnja stvar ljudi koji u njoj žive, ali iskustvo pokazuje da mnoge velike sile utiču na taj izbor.
Odabiranje cilja sastoji se u odabiranju vrednosti koja se želi postići ili sačuvati. Vrednosti su stanja ili osobine koja ljudi žele, smatraju dobrim, lepim ili korisnim i one su kao takve poznate svakom čoveku. Vrednosti se dele na suštinske, supstantivne (moć, bogatstvo, poštovanje, ispravnost, veština…) i modalne ili instrumentalne (bezbednost, sloboda, poštenje,
dostojanstvo). Postojanje modalnih uslov su postojanja suštinskih.. Pojam spoljne politike i naučnog izučavanja spoljne politike Izučavanje spoljne politike u periodu posle II drugog svetskog rata je doživelo pravi procvat. Iznenađujuće je u kolikom se broju ozbiljnih radova o spoljnoj politici srećemo sa neočekivanim saznanjem – nepostojanjem definicije samog pojma o kojem se raspravlja, tj. neodređivanjem spoljne politike kao naučne discipline (Frankel, Jensen, Modelski…). Kod nas je većina autora pokušavala da odredi pojam spoljne politike. Tako, Politička enciklopedija određuje spoljnu politiku kao „delovanje države na međunarodnom polju, u njenim odnosima sa drugim državama, tj. međunarodnim organizacijama“.  Profesor Stojković definiše spoljnu politiku kao „sveukupnu delatnost države na međunarodnom planu“, a kao predmet naučnog proučavanja spoljne politike određuje
aktivnost pojedinih država, njihovo delovanje u odnosima sa drugim državama, u okvirima opšteg stanja u međunarodnoj zajednici i međunarodnim odnosima, ali
motivisano vlastitim interesima koji su uslovljeni nizom faktora unutrašnjeg razvoja države.

Slično spoljnu politiku određuje i profesor Dimitrijević, koji se njom bavi „kao političkim odnosima u koje jedan subjekt međunarodnih odnosa stupa u kontakt sa drugim“, svesno se ograničavajući na državu. Profesor Vukadinović „vanjska politika je organizovana aktivnost države kojom ona nastoji maksimizirati svoje vrednosti i interese u odnosu spram drugih država i ostalih subjekata. Već iz komparacije mogu se uočiti i neke sličnosti i određene razlike. Tako profesor Stojković i Vukadinović čvrsto određuju državu kao izvorište spoljne politike, dok profesor Dimitrijević smatra da spoljnu politiku imaju različiti subjekti međunarodnih odnosa. Smatra se da je ovo stanovište potpunije, jer je vidljivo da spoljnu
politiku vode i drugi subjekti međunarodnih odnosa, i „iznad“ i „ispod“ nivoa države: politički pokreti, međunarodne organizacije, regionalne integracije, vojni savezi, crkve.
Stojković i Vukadinović polaze od stava da spoljnu politiku čine celokupni odnosi države sa stranim subjektima, dok ih profesor Dimitrijević ograničava samo na političke. Visković pod spoljnom politikom podrazumeva sve stavove i aktivnosti jednog subjekta međunarodnih odnosa prema drugome kada oni za subjekta koji je stvara ili primenjuje dobijaju poseban, „politički“ karakter, tj. onda kada se želi ostvariti politički cilj. Zato se govori o spoljnoj politici u užem smislu (diplomatija, vojni odnosi, propaganda) i širem smislu (ekonomski, kulturni, sportski odnosi). Postoji još jedna dilema – da li spoljna politika obuhvata samo aktivnosti, delatnosti jednog subjekta međunarodnih odnosa sa drugima, ili i programske, planske elemente koji prethode akciji. I po ovom pitanju postoje razlike u literaturi. Prvi, vremenski stariji, pristup je onaj koga zastupaju i naši autori i koji spoljnu politiku tretira
kao skup aktivnosti jednog subjekta sa drugim. On je „objektivistički“, jer se usredsređuje na zbivanja, aktivnosti, ne upoređujući ono što se dogodilo s onim što je bilo nameravano. Ovaj princip zanemaruje ono što je u spoljnoj politici voljno, programsko. Drugi, nastaje pojavom bihejviorističkog pristupa i on potencira ono što je u spoljnoj politici voljno, subjektivno. U suštini, prvi pristup predstavlja odraz usmeravanja pažnje na postupanje u spoljnoj politici (tj. fazu njene realizacije), a drugi se koncipira na planiranje (na fayu kreiranja spoljne politike). A pošto se spoljna politika u celini sastoji i 1od kreiranja i od realizacije, nju određujemo kao skup stavova utvrđenih na najvišem nivou nekog subjekta međunarodnih odnosa (najčešće države), kojima su određeni ciljevi koje taj subjekt želi postići u celini međ odnosa ili prema drugim subjektima i sredstva za njihovo ostvarenje, kao i skup aktivnosti koje subjekt preduzima.

Kada je reč o sastavnim činiocima postoji velika saglasnost (akteri, ciljevi, sredstva, determinante, kreiranje i realizacija), a razlike se javljaju u samom pristupu predmetu. Postoje: historijsko-deskriptivni, strukturalistički pristup, funkcionalistički, bihejvioristički… Kod nas i u svetu postoji dvostruki prilaz što se tiče naučnog statusa spoljne politike. Jedni ovu materiju razmatraju u okvirima nauke o međunarodnim odnosima, a drugi joj pristupaju kao predmetu posebne nauke. Visković smatra da bi da bi bilo najbolje tretirati spoljnu politiku kao posebnu načnu disciplinu u korpusu disciplina koje obuhvata nauka o međunarodnim odnosima u širem smislu, pri čemu bi njena diferentia specifica bila veza koju spoljna politika ostvaruje između unutrašnje i međunarodne politike.