UVOD

Revizija se u Zakonu o računovodstvu I reviziji definiše kao "ispitivanje računovodstvenih iskaza
radidavanja mišljenja o tome da li oni objektivno i istinito prikazuju stanje imovine, kapitala i
obaveza, kao i rezultate poslovanja pravnog lica". Lice koje sprovodi reviziju i odgovara
zanjegovu istinitost i objektivnost, naziva se revizor. Revizija se obavlja u skladu s Zakonom
oračunovodstvu i reviziji, Međunarodnim standardima revizije (MSR) i Kodeksom etike
zaprofesionalne računovođe.Cilj revizije finansijskih izveštaja je da omogući revizoru da izrazi
mišljenje o tome da li sufinansijski izveštaji po svim bitnim pitanjima sastavljeni u skladu sa
MRS. Revizija se obavljana osnovu ugovora koji se zaključuje u pismenoj formi. Preduzeće za
reviziju šalje pismo o angažovanju svom klijentu pre početka revizije, u kome ga informiše o
ciljevima, prirodi I obimu posla koji treba da se obavi. Obaveze revizora su: da izradi izveštaj o
reviziji, da mišljenje o istinitosti i objektivnosti iskaza, obavesti upravu preduzeća o svim
utvrđenim .Sama revizija uobičajeno prolazi kroz sledeće četiri faze:

Faza 1

– Prihvatanje klijenta- da utvrdi I prihvati klijenta I da to klijent prihvati. Treba da utvrdi I

vrstu I broj potrebnog radnog osoblja.

Faza 2

– Planiranje revizije- Obuhvata obim I tip dokaza I ispitivanja koji su neophodni da ne

postoje značajno pogrešne tvrdnje u finansisim izveštajima.

Faza 3

– Testiranje i provodjenje dokaznih postupaka- Ova faza obuhvata testiranje I provodjenje

dokazanih postupaka radi utvrđivanja dokaza koji podudaraju interne dokaze tj. istinitost I
objektivnost finansiskih izveštaja.

Faza 4

– Procena i izvestavanje.U ovom radu objasnićemo detaljnije prve dve faze: prihvatanje

klijenta i planiranje revizije.- dovršni postupci revizije odnosno izdavanje mišljenja. Postupci u
ovoj fazi su: opšte ispitivanje, utvrdjivanje na osnovu izvršenih postupaka naknadne dogadjaje,
pod opštim ispitivanjem se podrazumevaju finansiski izveštaji I drugi materijali I
izveštaji,postupak zaključivanja, odreiti bitna pitanja za partnere, I podneti izveštaj upravnom
odboru I priprema izveštaja o reviziji finasiskih izveštaja.

1. Uvođenje u proces revizije I prihvatanje klijenta

Prvi korak koji revizor preuzima prilikom obavljanja revizije je prihvatanje klijenta.
Razumnopoznavanje klijenta i poslovne grane u kojoj klijent posluje je zahtev koji mora
bitizadovoljen prema ISA 310. Ovi podaci u fazi prihvatanja klijenta se obično dobijaju naosnovu
čitanja napisa o klijentu u sredstvima javnog informisanja, ili na osnovu privatnihinformacija,
kao što su intervjui sa klijentom ili radna dokumentacija prethodne revizije.Komponente
prihvatanja klijenta su:

1) sticanje saznanja o preduzeću klijenta;
2) komunikacija sa predhodnim revizorom;
3) moguće korišćenje drugih profesionalaca (uključujući spoljnog stručnjaka) u reviziji;
4) korišćenje rada drugog revizora;
5) uslovi angažovanja;
6) pismo o angažovanju na reviziji (ugovor između računovodstvene firme i klijenta

zaobavljanje revizije);

7) određivanje radnog osoblja koje će obaviti reviziju.

Revizor mora da bude pažljiv kada odlučuje o tome koji su klijenti prihvatljivi. U
današnjemokruženju, zakonske i profesionalne odgovornosti računovodstvene firme su takve,
daklijenti kojima nedostaje integritet mogu izazvati ozbiljne probleme koji mogu skupo
koštati.Neke revizorske firme jednostavno odbijaju da prihvate klijente koji posluju u
visokorizičnimdelatnostima.Odnos između klijenta i revizorske firme nije jednosmerna ulica u
kojoj revizorska firmaprocenjuje klijenta, a onda, nakon što donese zaključak da je klijent
"prihvatljiv", šaljepismo o angažovanju, čime se posao oko angažovanja završava. Na tržištu
revizorskihusluga postoji konkurencija, baš kao u svakom drugom poslu, i postoje poželjni
klijenti sakojima bi svaka revizorska firma sa zadovoljstvom prihvatila saradnju.

Postupci revizije služe da bi se dobili dokazi o izjavama (iskazima) uprave koje čine sastavnideo
finansijskih izveštaja. Kada revizor sakupi dovoljno dokaza za podršku svakoj izjaviuprave, on
ima dovoljno dokaza koji služe kao osnov za revizorsko mišljenje.Primer za izjavu uprave je
da su finansijski izveštaji pripremljeni u skladu sa Međunarodnimračunovodstvenim standardima.
Revizor mora da prikupi dovoljno dokaza da su kontapravilno klasifikovana i da su izvršena
odgovarajuća objavljivanja prema Međunarodnimračunovodstvenim standardima. Izjave uprave
o finansijskim izveštajima su izjave uprave,eksplicitne ili u naznakama koje čine sastavni
deo finansijskih izveštaja.
Izjave uprave se mogu klasifikovati na sledeći način:

1. Postojanje – Neko sredstvo ili obaveza postoje na određeni datum;
2. Prava i obaveze – Neko sredstvo ili obaveza pripadaju preduzeću;
3. Pojava – Izjava da su se određene transakcije dogodile tokom datog perioda;
4. Kompletnost – Ne postoje neevidentirana sredstva, obaveze, transakcije ili događaji;
5. Procena – Sredstvo ili obaveza vode se po odgovarajućoj knjigovodstvenoj vrednosti;
6. Vrednovanje – Poslovne promene su evidentirane u odgovarajućem iznosu, a prihodii

rashodi su raspodeljeni u odgovarajući period;

Prezentacija i objavljivanje – Određena stavka je objavljena, klasifikovana i opisanau skladu sa
prihvaćenim okvirom izveštavanjaPrema ISA 500 dobijanje dokaza bitnih za jednu izjavu
npr.postojanje zaliha, ne može danadomesti neuspeh u pronalaženju dokaza za drugu izjavu

“ Revizija – Osnova kompetemtnosti, kredibiliteta, poverenja”, Prof. Dr. Slobodan VIdaković, Novi

Sad, 2009 god.

„ Revizija u privredi i javnom sektoru“ , Dragutin L. Dragojević, Beograd 2007.god.

ragovor sa uglednim ljudim van preduzeća(na primer, ekonomistima koji su stručnjaci za
datu delatnost, pravnicima i licima koja se bave donošenjem propisa vezanih za datu
delatnost, kupcima, dobavljačima, konkurentskim preduzećem,)

publikacije vezane za datu delatnost)na primer, državne statistike, pregledi, tekstovi,
trgovački časopisi, izveštaji koje su izdale banke i agenti za trgovinu hartijama od
vrednosti, finansijski časopisi,)

zakonodavstvo i propisi koji bitno utiču na preduzeće.

Pre nego što odluči da prihvati novog klijenta, revizorska firma treba da izvrši detaljno

istraživanje, da bi utvrdila da li je taj klijent uopšte prihvatljiv. Kada pregleda javno dostupne
informacije, revizor treba da pregleda i prethodne izveštaje kompanije, izveštaje akcionarima i
javno raspoložive državne finansijske izveštaje. Ostali izvori informacija mogu biti, razgovori sa
lokalnim advokatima, sa drugim ovlaštenim računovođama, bankam i drugim preduzećima. Kad
nema prethodnog revizora, onda se vrši obimnije istraživanje. Ako postoji prethodni revizor,
IFAC-ov Kodeks etike za profesionalne rečunovođe, zahteva da novi revizor stupi u neposrednu
vezu sa prethodnim revizorom.

U slučajevima kada novi revizor treba da zameni postojećeg revizora, kodeks profesionalne

etike nalaže da novi revizor komunicira sa postojećim računovođom, a u kojoj meri će ta
kominikacija biti ostvarena, zavisi od odbijanja dozvole klijenta i važečih zakonskih i moralnih
pravila vezanih za objavljivanje.

Pre prihvatanja klijenta (novi klijent) revizor treba da obavi sledeća istraživanja :



poseta prostorijama klijenta,



pregled godišnjih izveštaja koji se šalju akcionarima,



obavljanje razgovora sa menadžmentom klijenta,



preuzimanje podataka iz javnih glasila i baza podataka,



konsultacije sa prethodnim revizorom,



povećanje obima preliminarnog istraživanja radi pribavljanja informacija

Pre prihvatanja klijenta (postojeći klijent) revizor treba da obavi sledeća istraživanja :



pregledati radnu dokumentaciju iz prethodnih godina,



izvesti postupke sa ciljem identifikovanja značajnih promena koje su se desile od
zadnje revizije

1.2.

Korištenje profesionalaca u reviziji

Dr S.Vidaković, Eksterna revizija finansijskih izveštaja, FABUS , N.Sad 2007, strana 218

Prilikom istraživanja podataka iz dokumentacije o poslovanju klijenta, revizor može otkriti

da je potrebno da reviziju jednog dela finansijskih izveštaja uradi drugi revizor,

ili da će biti

potreban vanjski stručnjak da bi se za klijenta izvršila odgovarajuća revizija.

Kad drugi revizor obavlja reviziju dela finansijskog izveštaja, glavni revizor

treba da

razmotri uticaj korištenja rada drugog revizora na kompletan izveštaj. Da li revizor može sebe
smatrati glavnim revizorom, zavisi od značajnosti dela finansijskog izgveštaja koji reviduje,
stepena poznavanja komponenata poslovanja i rizika neotkrivanja značajno pogrešne izjave u
finansijskim izveštajima onih komponenti preduzeća čiju je reviziju obavio drugi revizor.

Neophodno je da glavni revizor uvek informiše drugog revizora o zahtevima vezenim za

nezavisnost, način korištenja rada drugog revizora, kao i propisima koji su vezani za
računovodstvo, reviziju i izveštavanje. Takođe je potrebno da glavni revizor obezbedi potrebne
uslove za za koordinaciju njihovog rada u početnoj fazi planiranja revizije. Glavni revizor treba
da uzme izjavu od drugog revizora u kojoj ovaj potvrđuje da je saglasan sa računovodstvenim,
revizijskim i drugim zahtevima izveštavanja.

Kada glavni revizor utvrdi da je rad koji je obavio drugi revizor nije upotrebljiv, a sam nije

bio u mogućnosti da obavi dodatne postupke, on tada treba da da mišljenje koji se uzdražava od
nekih aspekata revizije, ili da se uzdrži od davanja mišljenja usled postojanja ograničenja u
obimu revizije.

Svakako postoje situacije koje zahtevaju stručno znanje da bi se u reviziji postiglo razumno

uverenje. U tom slučaju potrebno ja angažovati stručnjake koji bi pružili pomoć u prikupljanju
određenih dokaza. Revizor treba da dobije dovoljno ograničavajućih revizorskih dokaza da je rad
specijaliste adekvatan, odnosno da će biti obavljen u skladu sa samim ciljem revizije.

Kad izdaje pozitivan i nemodifikovan izveštaj, revizor ne treba da se poziva na rad

stručnjaka. Takvo pominjanje bi moglo biti pogrešno shvaćeno kao izražavanje rezerve u
mišljenju revizora ili podele odgovornosti, a to nije bila namera.

Standardi SAS 73 (AU 336) navodi zahteve za izbor eksperta i opšte ispitivanje njegovog

rada koji važe u SAD-u, dok SAS 525 propisuje zahteve koji se odnose na V.Britaniju. I jedan i
drugi su veoma slični Međunarodnim standardima revizije, ali postoji i jedna razlika koja se
satoji u tome što Međunarodni standardi i standardi V.Britanije preporučuju pisanje instrukcija za
eksperta, dok SAS 73 uopšte ne razmatra to pitanje.

„Drugi revizor“ je revizor pored glavnog revizora, koji je odgovorana za izveštavanje o finansijskim informacijama komponente koja je

uključena u finansijske izveštaje čiju reviziju obavlja glavni revizor.

Dr S.Vidaković, Eksterna revizija finansijskih izveštaja, FABUS , N.Sad 2007, strana 222

Glavni revizor, je revizor koji je odgovoran za izveštavanje o finansijskim izveštajima nekog poslovnog subjekta, kada ti finansijski izveštaji

uključuju finansijske informacije jedne ili više komponenti, (organizacione jedinice, filijale, povezanog preduzeća, mešovitog ulaganja itd.), čiju

reviziju obavlja drugi revizor.

Dr S.Vidaković, Eksterna revizija finansijskih izveštaja, FABUS , N.Sad 2007, strana 223

Da bi se sprečili eventualni nesporazumi neophodno je da revizor uputiti

pismo o

angažovanju

neposredno pre samog angažovanja.

Uslovi koji su sadržani u svakom pismu o angažovanju su :



konkurencija i tržište revizije,



cena revizije,



kvalitet revizijskih usluga,

Sadržaj pisma o angažovanju

Forma i sadržaj pisma o angažovanju, zavisno od klijenta, mogu biti različiti, ali uobičajeno

je da ta pisma ukažu na sledeće :



cilj revizije finansijskih izveštaja,



odgovornost uprave za finansijske izveštaje,



obim revizije, uključujući navođenje važećih zakona, propisa i pravila profesionalnih
tela prema kojima revizor postupa pri obavljanju revizije,



oblik bilo kakvih izveštaja ili drugog načina prenošenja rezultata revizije,



činjenicu da zbog prirode i ostalih inherentnih ograničenja revizije, pored inherentnih
ograničenja bilo kojeg sistema interne kontrole, postoji neizbežan rizik neotkrivanja čak
i nekih značajno pogrešnih izjava,



neograničen pristup svim evidencijama, dokumentaciji i drugim informacijama koje su
neophodne za reviziju,

Revizor takđe može da uvrsti u pismo i sledeće :



postupke i načine vezane za planiranje revizije,



očekivanje prijema pisane potvrde od strane uprave koja se odnosi na izjave u vezi sa
revizijom,



zahtev klijentu da potvrdi uslove angažovanja, putem potvrde prijema pisma o
angažovanju,



opis bilo kojih drugih pisama ili izveštaja koje revizor namerava da izda klijentu,

