Sveta loza kneza Lazara

Pribac Hrebeljanović na dvoru cara Dušana
Na dan 21. Avgusta 1331. Godine okončan je sukob između kralja Stefana Dečanskog i njegovog sina Dušana i to potpunom pobedom sina nad ocem. Ovakav epilog bio je veoma dramatičan i pomalo neočekivan za sve posmatrače sa strane jer je sin(Dušan) sa sasvim malim brojem najodanijih pristalica uspeo da iznenadi svoga oca (kralja Stefana Dečanskog) u njegovom dvorcu u Nerodimlju. Sam sukob oca i sina izazvao je veliku buru među vlastelom i njihovu međusobnu podelu na one koji su podržavali oca (Stefana Dečanskog) i sina (Dušana). U samom početku sukoba kralj Dečanski je bio u velikoj ofanzivi pa se jedno vreme činilo da je Dušan izgubljen tako da je pod nepovoljnim okolnostima za sebe pristao da se preda ocu (kralju Dečanskom) i aprila meseca 1331. Oni su sklopili nešto što bi se tek uslovno moglo nazvati mirom. Nije prošlo ni tri meseca nakon ovoga “mira” kada je Dečanski odlučno pozvao sina da dođe kod njega optužujući ga za ponovnu izdaju. Bilo je jasno da Dušanu nema spasa ukoliko posluša oca i ode kod njega, stoga on pod pritiskom svoje vlastele koje mu je
ostalo veoma malo verne, izvrši iznenadni napad na Nerodimlje.
Kralj Stefan Dečanski je uspeo da pobegne, ali kraljica (Marija Paleolog) i deca su ostala tako da ih je Dušan zarobio. Sam kralj Dečanski nije stigao daleko pa je u tvrđavi Petrič bio ubrzo opkoljen i zarobljen. Ubrzo nakon toga (8. Septembra 1331) Dušan je krunisan za kralja, što je značilo da je Stefan Dečanski svrgnut. No, to još uvek nije bilo ono najgore što ga je zadesilo jer je sa kraljicom i decom otpremljen u Zvečansku tvrđavu gde je dana 11. Novembra 1331. Godine izgubio život “A zato i nađe zgodno vreme sin, a ujedno i napadač, i iznenada dođe sa
mnogim silama, i imađaše u rukama oca sa ženom i decom, i njih dade čuvati u drugom gradu, a njega posla u tako zvani grad Zvečan, i posle nekoliko dana osudi ga na najgrču smrt udavljenja” (Grigorije Camblak). Da li je to bilo nasilno ili ne ostaje pitanje i mnoštvo pretpostavki, no za našu priču to nije toliko bitno. Ono što je naročito važno jeste da je u ovom sukobu oca i sina vlastelin Pribac Hrebeljanović, ne toliko bogat, ali i ne suviše sitan, pružio sinu (Dušanu) punu podršku i time stekao njegovu zahvalnost. Da li je on od samog početka bio na Dušanovoj strani, da li je učestvovao u napadu na Nerodimlje, kasnije na Petrič, ostaje nepoznato, ali da je bio na strani Dušanovoj ostaje sigurno.
Imajući na umu to da je Dušan bio na rubu poraza i verovatnog gubitka života te da ga je samo ovako izuzetno hitra akcija izvukla iz teške situacije to je sasvim sigurno da je on osećao neizmernu zahvalnost prema svima onima koji su ga u ovoj akciji, rizikujući svoj život, pomagali. Stoga je nakon pobede i kasnijeg krunisanja on nesebično podelio nagrade svojim pristalicama. Kako je i Pribac bio među njima to je i njemu trebala pripasti odgovarajuća nagrada. Ipak čini se da Pribčeva uloga i nije bila posebno velika, a samim time takva je bila kasnije i nagrada o čemu svedoči dobijena i više nego skromna titula logoteta, a potom nešto kasnije i peharnika (veliki sluga). No imao je za neku utehu to da se nalazio neprestano u blizini kralja Dušana, docnije cara, a što je bilo razlog da se kasnije sama njegova uloga preuveličava: “Ovom predodređenom knezu Lazaru bi roditelj veliki sluga carev Pribac, koji velikom caru Stefanu priblizibivaše usrdnošću i ljubavlju, telesnim uzrastom i vrlim navikama, tako da su obojica kao jedan izgledali, ili, takoreći vezani behu ljubavlju kao da su jedna duša u dva tela” (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila). Iako se biograf trudi da Pribca približi caru Dušanu toliko da “vezani behu ljubavlju kao da su jedna duša u dva tela”, to nikako ne može biti tačno jer je Pribac tek jedan od mnogobrojnih koji se nalaze na dvoru i ima neku titulu koja izvan dvorske okoline možda može i da izazove zavist, ali na samom dvoru ona ne znači mnogo. Poznato je to da je car Dušan rado uzdizao potpuno nepoznatu i neznatnu vlastelu na veoma visoke položaje u državi rukovodeći se isključivo time da li su oni
sposobni i upotrebljivi za razne državne poslove. Među tu sitnu i nepoznatu vlastelu spadao je svakako i Pribac, ali izgleda da se radilo o staroj Srpskoj porodici pa to “Letopis Pećki” posebno napominje kada govori o Lazarevim roditeljima, odnosno Pribcu “ni sin, niti unuk pređerečenih careva, ali od praroditelja iz te zemlje srpske bi rođen i vaspitan, ne od prostih”. U daljnjem tekstu letopisac pomalo preteruje uzdižući Hrebeljanoviće: “Roditelji njegovi bejahu velmože i prvi u palati pređerečenih careva, i činom časni, i vladahu u domovima carskim. Po srodstvu bejahu neki bližnji samodršcima”. To naravno nije tačno jer je Pribac sebi uspeo da pribavi titulu logoteta time što je podržavao Dušana u sukobu sa Stefanom Dečanskim, ali po svemu sudeći nije imao većih sposobnosti da napreduje dalje ili u konkurenciji sa ostalim daleko nasrtljivijim i bučnijim nije uspeo u dovoljnoj meri da privuče carevu pažnju. Čini se da je “Povesno slovo o knezu Lazaru” tu mnogo realnije kada navodi: “Ovaj sveti i uvek pominjani Lazar otačastvom i rođenjem i vaspitanjem od srpskoga kolena beše, roda slavna i svetla i odlična, i od blagočestivih roditelja”. Bilo kako bilo, Pribčeve dvorske titule su ostale veoma skromne, a samim time i njegov uticaj na dvoru je bio tek ograničenog dometa. Stoga i njegovo se ime spominje veoma retko među raznoraznim spisima, poveljama, itd., pa stoga redak izuzetak čini jedna povelja kralja Dušana iz februara 1340. Godine koju je pisao “Pribez logofeto”. I ovako mala i neprimetljiva titula postala je još manja od onoga momenta kada se Dušan krunisao za cara (16. April 1346. Godine) i kada je po ugledu na Vizantijski carski dvor uveo u Srbiju nove titule poput onih najviših: despota, sevastokratora i kesara.

Upravo ogromno proširenje državnih granica dovelo je u okolinu cara Dušana nove ljude koji su postepeno potiskivali one koje su bili oko njega i koji su mu i pomogli u sukobu sa ocem – kraljem Stefanom Dečanskim. I ne samo to. Upravo ti novi ljudi zahvaljujući novoosvojenim Grčkim teritorijama koje su dobili na upravu stekli su ogromno bogatstvo, moć i uticaj na cara tako da je skoro sva stara Raška vlastela postepeno potisnuta u drugi plan. Pribac koji i do toga momenta nije imao neku posebnu ulogu i uglavnom je neprimetan na dvoru, sada to postaje još i više. No, čini se da je on sasvim zadovoljan sa svojim položajem ne trudeći se da dobije od cara nešto više smatrajući da je već to što je u carevoj blizini sasvim dovoljna čast. Iako sasvim sigurno nije bio stariji čovek kome odgovara više da obavlja strogo dvorske funkcije koje od njega ne zahtevaju učešće u vojnim pohodima i izlaganje svim onim tegobama koje ratni pohodi nose sa sobom, on se tako ponaša. Stoga se nije mogao nadati bilo kakvom bogaćenju ili napretku u dvorskim funkcijama, ali, čini se, on je sasvim zadovoljan sa time više uživajući u mirnom porodičnom životu.