1
1.УВОД
Физички развој и физичке способности су веома важни појмови, чије
дефинисање и селекција одговарајућих параметара има дугу и комплексну историју.
Проблем праћења и вредновања различитих варијабли у овој области захтева научно
утврђивање целокупне системске структуре и дефинисање оних димензија које ту
структуру обележавају као организовану целину, јер резултати у области физичког
вежбања су занемарљиви, ако се не изврши контрола и праћење ових процеса, уз
објективну валоризацију њихових ефеката.
У процесу програмирања и спровођења система праћења морфолошких и
моторичких способности деце и омладине неопходно је претходно одређивање нивоа,
динамике и структуре актуелних појава, везаних за пол, узраст, социјалне, етнографске,
географске и друге карактеристике.
Међутим, морфолошке и моторичке димензије не представљају изоловане
факторе, већ се морају посматрати у оквиру целовитог система које чине човека као
посебан биопсихосоцијални ентитет, па је самим тим њихова екстракција и мерење
отежано.
Моторика предшколског узраста од 3-6 година карактерише се усавршавањем
основних облика кретања која служе као основа за испољавање првенствено базичних
моторичких способности. Овај узраст, како наводи Бала (1981), специфичан је по
значајном варијабилитету и још увек недефинисаној моторици. Кретње се обављају са
мање или више успеха, али се не испољавају само способности типа нпр. снага и
брзинa у некаквом изолованом облику, него ће се једна способност компензовати
другом, па дете у различитим ситуацијама и задацима испољава своју комплексну
моторичку способност.
Моторичке способности су једна од основних и егзистенцијалних особина
човекове личности. У литератури сусрећемо употребу различитих термина као што су
моторичке способности, физичке способности, психомоторне способности,
психомоторичке способности, психофизичке способности, кинезиолошке способности
и антропомоторичке способности.
Моторичка способност је онај део опште психофизичке способности који се
односи на одређени ниво развијености основних кретних латентних димензија човека,
које условљава успешно извршавање кретања, без обзира да ли су те способности
стечене тренингом или не. С обзиром да се ради о практично бесконачном броју
2
манифестација у кретном изражавању човека, потребно је идентификовати латентну
структуру моторичког система човека, који гради знатно мањи број сублимираних
димензија, обликован дејством биохемијских, функционалних и психичких
механизама. Значај утврђивања броја, структуре и стабилности моторичких
способности је од пресудне важности, не само за едукативни и компетитивни ниво
спорта у свим његовим појавним облицима, већ пре свега здравствени и шире
.
У основи сваке телесне активности су базичне моторичке способности које се
под утицајем различитих фактора могу мењати у позитивном или негативном смислу.
Физичко васпитање у предшколским установама има као један од основних
циљева позитиван утицај на све базичне моторичке способности. Додатна телесна
активност у облику систематског тренинга, према већини досадашњих истраживања,
повећава позитивне ефекте телесног васпитања.
4
потребно је са процесом трансформације почети што раније поштујући сензитивна
периода за развој појединих особина и способности (Вишњић, и сар., 2004).
Под способношћу се подразумева укупност урођених и стечених услова, који
омогућавају вршење (упражњавање) неке активности (делатности) (Вишњић, и др.,
2004).
Према Курелићу, (Курелић,Н., и сар., 1975.) моторичка способност је део опше
психофизичке способности човека који се односи на одређени ниво развијености
основних латентних димензија човека који условљавају успешно извршење кретања
без обзира да ли су те способности стечене тренингом или не.
Harre, D. (Hare, 1982)
истиче да су моторичке способности комплексне особине
које подразумевају одступање од просека, остварене промене под утицајем вежбања и
стабилност постигнутих резултата.
Кукољ, М.(Кукољ, и сар., 1993) сматра да се антропомоторичке способности
односе на моторичке способности човека, без обзира на узраст и пол, али у односу на
одређене врсте активности у којима је успешност постигнута напрезањем мишића, или
у вези са напрезањем мишића.
Ђорђевић, Д. (Ђорђевић, 1983)
користи термин „антропомоторичко својство“
којим обједињује оне стране моторике човека које се испољавају у једнаким
параметрима покрета и мере на исти физиолошки, биохемијски, когнитивни и
конативни механизми. Тако дефинисане моторичке способности разликују се од
моторичких навика и моторичких вештина, иако је, наравно, манифестација
моторичких способности могућа само преко неког конкретног моторичког акта. Под
способношћу се подразумева укупност урођених и стечених услова, који омогућавају
вршење (упражњавање) неке активности (делатности) (Вишњић, и сар., 2004).
Ивић, С. даје следећу дефиницију моторичких (физичких) способности:
„Способности човека да сопственим апаратом за кретање савлада кретне и просторне
захтеве, природно или вештачки наметнуте, уз садејство властите брзине, снаге,
издржљивости, витости, окретности, спретности и прецизности, сажето називамо
физичким способностима. (Ивић, 2001).
У оваквом приступу потребно је направити разлику између моторне и физичке
способности. Моторне могућности човека су урођене, латентне, резултат биолошког
развоја човека, постојане су и мењају се једино под утицајем биолошког развоја, нису
мерљиве методама, средствима и инструментима физичке културе, за њихово
испољавање и развој психолошки фактор је безначајан, егзистенцијалне су и
5
представљају потенцијал који је генетски одређен и ограничен. Насупрот њима
физичке способности су стечене, манифестне, стичу се систематским тренирањем,
тренутне су и подложне утицајима, мењају се одговарајућим тренажним поступцима,
лако су мерљиве методама, средствима и инструментима физичке културе,
психолошки фактор је важан за њихово испољавање и развој, служе манифестним
потребама човека и функција централног нервног система је значајна онолико колико
је неопходно учешће осталих делова морфо-функционалног статуса човека.
Чињеница која указује на битне разлике између моторичких и физичких
способности је психолошки фактор који је од нарочитог значаја код тестирања и
постизања врхунских резултата. Када су у питању моторичке способности,
психолошки фактор је од најмањег значаја. О овоме нарочито треба водити рачуна
приликом дефинисања предмета истраживања, интерпретације резултата и доношења
релевантних закључака.
Због напред наведених разлога у овом раду користи се термин моторичке
способности. Без обзира на различита схватања појма моторичке способности и
бројност различитих термина који се користе у стручној литератури сигурно је да
„ниво физичких способности је величина која карактерише физичке (моторичке)
могућности одређеног организма“ (Вишњић, и
сар
., 2004).
2.1.Врсте моторичких способности
2.1.1. Базичне моторичке способности
Под појмом базичне моторичке способности подразумевамо основне моторичке
способности човека, док под појмом специфичне моторичке способности сматрамо оне
способности које су стечене као резултат специфичних тренинга у појединим
спортовима. Опште моторичке способности појединца представљају основу за све
остале специфичне моторичке способности које су, са тог аспекта, доминанте за
процену оспособљености појединца.
Базичне моторичке способности поседује сваки човек, али на различитом нивоу.
Генетски могу бити мање или више одређене.
Неке моторичке способности, као што је брзина, су више наследне, те се на њих
не може извршити велики утицај тренингом, док су друге, као што је снага, мање
генетски одређене, па су подложне знатно већим променама.
7
Сегментарна брзина је способност брзог понављања покрета руком или ногом у
истој амплитуди. У великој мери је повезана са координацијом.
Брзина промене правца или агилност је способност брзог помицања тела по тлу
трчањем уз промену правца кретања или смера кретања на истом правцу. Претрчавање
између две линије напред и назад (Вишњић, и
сар
., 2004).
Посебан проблем приликом дефинисања агилности представља и постојање
сличних појмова у пракси -
quickness
1
. Хитрост је способност која подразумева
реактивност, акцелерацију и експлозивност (Поповић, 2008). Овако дефинисана
представља компоненту агилности, с обзиром да подразумева само убрзање а не и
децелерацију.
Све компоненте брзине могу се свести на: брзину реаговања, брзину акције и
брзину учесталости покрета.
Најприхваћенија подела брзине је на брзину појединачних покрета и брзину
фреквентних покрета.
Физиолошку основу брзине чине: механизми контроле и регулације брзине
преноса импулса, могућност побуђивања што већег броја мишићних влакана, посебна
мобилност мишићних нервних процеса, висок проценат брзих мишићних влакана,
висока способност напињања и опуштања (мишића агониста и антагониста), висок
садржај аденозин три фосфата и одговарајућа резерва гликогена као енергента за брзо
стварање енергије.
Брзина је високим процентом урођена, а период њеног развоја је релативно
кратак. Брзина је генетски лимитирана. Она је таква условна способност која се
најтеже развија. Нарочито тешко се поправљају брзина реаговања и учесталост покрета
који су ипак мање одређени наслеђем.
Треба имати у виду да вежбање брзине има утицаја на побољшање других
моторичких способности (трансфер).
1
Quickness
- хитрост
