POLITIČKE PARTIJE I PARTIJSKI SISTEMI
Prof. dr Vladimir Goati
Recezent:
dr Veselin Pavićević
Izdavač:
Centar za monitoring-CEMI
Pokrovitelji:
Norveška narodna pomoć-NPA
Nacionalna zadužbina za demokratiju-NED
Lektura:
Jelena Šušanj
Priprema i štampa:
Studio MOUSE-Podgorica
Knjiga je izdata u saradnji sa
Fakultetom politiČkih nauka u Podgorici
Podgorica, 2007.
Prof. dr Vladimir Goati
Političke partije
i partijski sistemi
Norveška narodna
pomoć NPA
Nacionalna zadužbina
za demokratiju
6
Političke partije i partijski sistemi
7
IV DEO
PARTIJA KAO SISTEM
...................................................................................87
4.1. OSNOVA ORGANIZACIONE ,,PIRAMIDE” .............................87
4.2. UNUTRAŠNJI ODNOSI .................................................................89
4.3. PARTIJSKI ORGANIGRAM ..........................................................94
4.3.1. Kongres
...................................................................................99
4.3.2. Glavni odbor
.........................................................................100
4.3. 3. Predsednik
............................................................................101
4.3.4. Predsedništvo i izvršni odbor
.................................................103
4.3. 5. Poslanički klub
......................................................................103
4.3.5.1 Karakter mandata
...................................................104
4.3.5.2 Poslanička disciplina
...............................................108
4.3.6 Posebni oblici organizovanja
...................................................112
4.4. STABILNOST I PROMENA .........................................................113
V DEO
INTERNI AKTERI I PROCESI
....................................................................115
5.1. ČLANSTVO ....................................................................................116
5.1.1 Aktivisti, činovnici, eksperti
....................................................118
5.1.2 Brojnost
.................................................................................126
5.1.3. »Partijska identifikacija«
........................................................129
5.1.4. Motivi angažovanja
..............................................................133
5.1.4.1 Vrste podsticaja
.......................................................134
5.1.4.2 Kitschheltova podela
..............................................135
5.2. RUKOVODSTVO ...........................................................................140
5.2.1. Uloga i značaj
.......................................................................144
5.2.2. Način odabira
........................................................................147
5.2.3. Nivoi odlučivanja
..................................................................15
0
5.3. PARTIJSKI VOĐA .........................................................................152
5.3.1. Činioci uticaja
.......................................................................155
5.3.2. Dugotrajan opstanak na vrhu
................................................159
5.3.3. Manipulativne tehnike
..........................................................161
5.4. INTERNI SUKOBI I FRAKCIJE...................................................163
5.4.1. Iluzija harmonije
...................................................................163
5.4.2 Od tendencije do frakcije
.........................................................168
5.4.3. Činioci nastanka
....................................................................172
5.4.4 Efekti delovanja
.....................................................................178
VI DEO
FINANSIJSKO POSLOVANJE PARTIJA
.....................................................181
6.1. MISTERIOZNI TOKOVI NOVCA ..............................................182
6.2. PORAST RASHODA .....................................................................188
6.3. DVE STRATEGIJE ........................................................................191
6.4. VRSTA PRIHODA .........................................................................194
6.4.1. Članarina
.............................................................................194
6.4.2. Pokloni
..................................................................................198
6.4.3. Partijsko preduzetništvo
.........................................................203
6.4.4. Budžetska sredstva
.................................................................204
6.5. JAVNOST I KONTROLA ..............................................................208
6.6. KRŠENJE I ZAOBILAŽENJE PROPISA ....................................213
6.7. PROBLEM KORUPCIJE ...............................................................220
6.8. PARTIJE: IZVOR ILI PREPREKA KORUPCIJI? .......................225
VII DEO
PROMENA PARTIJA
.....................................................................................227
7.1. VRSTA PROMENA ........................................................................227
7.2. PODSTICAJI PROMENA .............................................................229
7.2.1. Unutrašnji podsticaji
.............................................................230
7.2.2. Spoljašnji podsticaji
...............................................................233
7.2.3. Sistematsko praćenje stavova građana
.....................................240
VIII DEO
TIPOVI PARTIJA
............................................................................................241
8.1. ŠIRE PRIHVAĆENE PODELE ...................................................241
8.2. PARTIJE U POSTKOMUNIZMU ................................................255
8.2.1 Osobena obeležja postkomunističkih partija
..............................259
8.2.2. Primer Crne Gore
..................................................................261
IX DEO
PARTIJSKI SISTEM
.......................................................................................267
9.1. POJMOVNO-TEORIJSKA ODREĐENJA ..................................268
9.1.1 »Klasično« objašnjenje i reinterpretacije
....................................269
9.1.2 Oblikovanje partijskog sistema u Crnoj Gori
............................272
9.2. KLASIFIKACIJA I TIPOLOGIJA .................................................279
9.3. IZBORNI SISTEM I PARTIJSKI SISTEM ..................................285
9.4. GENERATORI PROMENA..........................................................288
9.5. PROCES INSTITUCIONALIZACIJE .........................................292
X DIO
PERSPEKTIVA PARTIJA
...............................................................................297
KORIŠĆENA LITERATURA
........................................................................304
12
Političke partije i partijski sistemi
13
označio sintagmom „treći talas“ demokratizacije. O njihovoj važnosti govori
to što je borba za demokratski preokret u zemljama centralne i jugoistočne
Evrope 1989/1990. bila usredsređena, u svojoj odlučujućoj fazi, na zahtev
za održavanje slobodnih i ravnopravnih višepartijskih izbora. U većini
tih zemalja ostvarena je na pluralističkim izborima 1989/1990. godine
prva mirna smena na vlasti reformisanih komunističkih partija od strane
novoobrazovanih opozicionih partija, a u kasnijem razdoblju u nekim zemljama
tog regiona (Slovenija, Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka) uspostavljeni
su demokratski poreci zavidne stabilnosti.
Ukoliko su pojedine zemlje
centralne i jugoistočne Evrope napredovale u procesu demokratizacije
i približavale se zemljama stabilne demokratije, utoliko su se njihove
partije i partijski sistemi suočavali sa sve sličnijim problemima onima u
zemljama stabilne demokratije
(Puhle, 2002, 59).
Doktrina nije prema partijama, grosso modo, ispoljavala nimalo
blagonaklon stav, a manjinska, ali izuzetno žilava, struja teorijske misli pratila je
njihov uspon sa neskrivenom skepsom i beskompromisno osvetljavala njihove
slabosti i nedostatke. Neki autori su čak obrazlagali potrebu njihove zamene
drugim oblicima delovanja: privremenim udruženjima građana, masovnim
pokretima, sindikatima („revolucionarni sindikalizam“), ekološkim i drugim
organizacijama. Potrebu eliminisanja partija možda je teorijski najpotpunije
elaborirao početkom dvadesetog stoleća Moisei Ostrogorski (1902). Reljefno
opisujući nedemokratsku atmosferu u engleskim i američkim partijama
krajem devetnaestog veka i negativan uticaj partija na demokratske odnose u
društvu i na parlamentarni život, Ostrogorski se založio za njihovo ukidanje
i za obrazovanje tzv. „privremenih partija“, u stvari udruženja (leagues) koja
bi prestajala da deluju ostvarivanjem konkretnog političkog interesa (cilja)
zbog kojeg su formirana. Politički život nije, međutim, mario za ubedljiv
teorijski pledoaje Ostrogorskog za ukidanje partija, te su njegove briljantno
elaborirane ideje potonule na „grebenima stvarnosti“. O nezamenljivoj
funkciji partija u demokratskom procesu ubedljivo govore i neuspesi nekih
državnika u zemljama stabilne demokratije – poput Washingtona, početkom
devetnaestog stoleća u SAD, i De Gaullea, sredinom dvadesetog stoleća u
Francuskoj – da marginalizuju partije.
Osim napora Ostrogorskog da teorijski obrazloži projekat demokratije
bez partija, u doktrini su poznata i nastojanja da se demokratija koncipira
bez parlamenta, što su sredinom dvadestog stole
ć
a istrajno zastupali mnogi
levo opredeljeni autori („demokratija saveta“). Parafraziraju
ć
i Kaen-ov
(1988, 182) komentar tih nastojanja – u kojem naglašava da
nikada nije
postojao politički režim koji je u isto vreme negovao demokratski parlament
i ukidao građanske slobode, niti režim koji je ukidao parlament i osiguravao
građanske slobode – mogli bismo reći da nikada nije postojao višepartijski
režim u kojem su zatirane ljudske i građanske slobode, niti režim u kojem
nisu postojale partije, a koji je branio te slobode.
Veza između višepartijskog režima i građanskih sloboda nije konjunkturna,
nego sistemska, jer proizilazi iz vitalnih funkcija partija, od kojih su najvažnije:
(a) selekcija; (b) agregacija i izražavanje interesa; (c) odabir kandidata koji
na kompetitivnim izborima zadobijaju najvažnije političke funkcije, i (d)
obrazovanje vlade ili kritika vlasti. Neke od nabrojanih funkcija mogu, doduše,
da vrše druge organizacije, ali ne sve njih. Sindikati, na primer, ostvaruju
selekciju i izražavanje interesa (prvenstveno ekonomsko-socijalnih), ali oni
ne vrše vlast. Politički klubovi mogu da kritikuju vlast, kao što to mogu da
čine i mediji, ali nemaju mogućnosti da to direktno izraze u parlamentu, niti
mogu da svoje stavove i opredeljenja „potkrepe“ predlozima za izglasavanje
nepoverenja vladi, zahtevom za vanredne izbore, bojkotom parlamenta,
organizovanjem protestnih okupljanja i građanske neposlušnosti i dr. To
još više važi za građane, pojedinačno uzev, koji imaju beskrajno različita
opredeljenja ne samo o političkim ciljevima nego i o sredstvima i metodima
za njihovo ostvarivanje, tako da bi politička akcija građana, bez posredstva
partija, neizbežno vodila u anarhiju.
Partije su neophodne upravo da bi, na
osnovu neograničeno mnogo ideja, ciljeva i vrednosti (neretko različitih,
pa i suprotnih) koje zastupaju građani, formulisale razuman broj političkih
programa o kojima se odlučuje na izborima.
Iako se skepti
č
na, (uslovno) „antipartijska struja“ može smatrati
invarijantom u teorijskoj misli o partijama u protekla dva stole
ć
a, ona ipak
predstavlja u savremenom razdoblju periferan misaoni tok. Nasuprot tome,
mainstream
teorijske misli prihvata partije bez naglašenog normativnog
naboja (negativnog ili pozitivnog) kao
conditio sine qua non
demokratije i
nastoji da podrobno opiše i objasni i njihovu „anatomiju“ i „fiziologiju“. Od
sredine dvadesetog stole
ć
a, osim partija, u fokus analize dolaze i partijski
sistemi, ne samo kao puki zbir partija ve
ć
i kao posebna celina sa osobenim
na
č
inom delovanja i dinamikom. Upuštaju
ć
i se u analizu partija i partijskih
sistema, svesni smo da se po
č
etkom tre
ć
eg milenijuma – i pored intenzivnih
napora i vrednih teorijskih i empirijskih saznanja i uvida – ne može govoriti
o opšteprihva
ć
enoj teoriji partija, bez
č
ega je autor lišen „
č
vrstog tla“ koje
