ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ
1
Појам и друштвена улога политичких странака
Настанак и развој политичких странака неодвојиви су од представничке
демократије, конкретно, од бирачког права грађана и избора представника народа
посредством тог права. Међутим, дијалог између народних представника и народа,
владајућих и оних над којима се влада, не може се ограничити на моменат гласања
бирача. У међувремену, грађани настоје да утичу на ток јавних послова и да би тај
утицај остваривали са што већом ефикасношћу они се окупљају у различите
организације и групе, од којих су једне и политичке странке. Дакле, развој
представничког система отворио је простор за посредовање између грађана и
представничких институција јавне власти, на којем су настале политичке странке. Оне
су данас постале један од елемената демократског модела организације друштва.
Политичка странка је политичка организација (облик политичког организовања
људи), која обухвата људе с истом политичком идеологијом, а с основним циљем
потпуног или делимичног освајања и вршења државне власти, демократским путем, на
основу избора. Три су конститутивна елемента у појму политичке странке: странка је
организација, облик политичког организовања људи, основ организовања људи у
странку је истоветна политичка идеологија, а циљ удруживања је освајање и вршење
државне власти, легалним, демократским путем, учешћем на изборима и добијањем
већине на изборима. На крајње јасан начин ови елементи појма политичке странке
долазе до изражаја у дефиницији политичке странке Пијетра Вирге: "Странке су
удружења људи који имају заједничку идеологију и заједничке интересе и који
посредством једне чврсте организације имају циљ да утичу на доношење одлука о
политичком правцу развоја земље." А Бенуа Жано каже: "Политичка странка је
организована група у циљу учествовања у функционисању политичких институција и
освајања власти, како би омогућила превагу идеја и интереса својих чланова." Међутим,
старије дефиниције политичких странака не укључују у појам странке елемент освајања
власти на изборима. Тако је према познатој дефиницији Едмунда
1
Преузето из: Ратко Марковић,
Уставно право и политичке институције
, ИПД Јустинијан, Београд,
2006, стр. 306-335.
Берка политичка странка "удружење људи за унапређивање националних интереса
заједничким напорима, на посебним начелима око којих су сви сагласни".
Према овим својим конститутивним обележјима политичке странке разликују се
од сродних институција које постоје у систему представничке демократије. Тако се
политичка странка разликује од
интересне групе
, према томе што има политичку
идеологију и што је њен циљ да освоји и врши државну власт. Интересне групе уместо
политичке идеологије имају конкретне материјалне или идеолошке интересе чијем
остваривању теже и утицајем на државну власт, али њихов циљ није освајање и вршење
државне власти. У политичку странку се окупљају људи, припадници исте идеологије,
макар и немали исти интерес, док се у интересну групу окупљају људи који имају исти
интерес, макар и немали исту идеологију (Р. Лукић). Од
политичког покрета
странка се
разликује према јединственој политичкој идеологији. Политички покрети имају за циљ
одбрану, укључујући и посредством државне власти, врло широких и релативно
неодређених општенародних интереса који се не могу обухватити никаквом посебном
идеологијом у правом смислу речи. За одбрану таквих интереса формирају се
политичке организације људи с врло различитим политичким идеологијама, тако да
обухватају припаднике разних политичких странака, чак и саме странке. И, најзад, од
организација које исто тако имају за циљ освајање и вршење државне власти, какве су
оружане групе
, које имају за циљ рушење постојећих институција власти, не
респектујући установљени јавни поредак у земљи, политичке странке се разликују
према томе што освајању власти теже на начин прописан установљеним јавним
поретком, а то значи легалним, демократским путем, учешћем на изборима и добијањем
већине на изборима.
Улога политичких странака је тројака: да утврде и излуче општу вољу; да
одаберу будуће представнике и дисциплинују изабране; да васпитавају и обавештавају
бираче.
Када су велике масе бирача захваљујући општем праву гласа пуштене на
биралиште, појавио се проблем како организовати изборе на основу општег права
гласа. Како из тог мноштва различитости утврдити и излучити општу вољу? Такву
улогу преузеле су на себе политичке странке. Без политичких странака не би било
опште воље, то ће рећи, не би било јавног мишљења довољно повезаног да би ефикасно
могло утицати на државну власт, на владајуће. Политичке странке су катализатор
латентних тежњи, појединачних мишљења, растурених и противречних, које странка
2
најмање отпора. Такав организатор избора су политичке странке, које омогућују да се
гласови бирача не растурају на велики број кандидата, при чему "и онај од тих
кандидата који би добио највећи број гласова, ипак би имао за собом само незнатан део
бирачког тела" (С. Јовановић).
Улога странке је и да дисциплинује изабране представнике народа. Она се
најпре своди на то да се изабрани заштити од себе самог, тј. од искушења да попусти
под притиском различитих интересних група и да сачува програм који је био излаган на
изборима од напада који на њега чине појединачни интереси. Да би се то остварило,
изабрани мора стално бити подсећан и опомињан од стране руководства странке на
захтев општег добра, како га види странка, на захтев очувања традиција и филозофије
странке. Са своје стране, странка мора бити довољно добро уређена да успостави
дисциплину и поштовање положаја представника. Овде је једина санкција искључење,
чија се ефикасност разликује зависно од епохе и начина гласања. У сваком случају,
странка, у различитом степену, остаје савест и основ страначке дисциплине изабраних
народних представника.
Трећа друштвена функција политичких странака је образовање и обавештавање
бирача. Функција васпитавања или образовања бирача обухвата подстицање бирача на
превазилажење њихових појединачних преокупација и њихово окретање ка потребама
целине друштва којем припадају. Свака политика и сваки програм претпостављају
избор, дакле жртве за опште добро, на које бирачи морају пристајати. Улога странке је
да подсећа грађане на тај захтев. У томе је разлика између политичке странке и
интересне групе, која настаје на подлози појединачних интереса. У том задатку трајног
васпитавања бирача да буду окренути ка општим интересима, политичке странке
немају монопол и ту се очекује помоћ од стране других организованих група, какве су
клубови, синдикати, грађански покрети и сл. Али, у том задатку странке имају
привилегисано место, јер су услед друштвене разноврсности својих гласача способније
од других организованих група да одсецају партикуларизме ("émonder les
particularismes"), а то значи да интегришу интересе ове или оне социјалне категорије у
глобалну политичку визију.
Политичке странке доприносе обавештавању бирача, тако што се захваљујући
постојању више странака између којих постоји слободна утакмица у изражавању опште
воље, постиже разноврсност која доводи до ослобађања и ширења различитих
обавештења. Многи сматрају да нема демократије без информативног плурализма,
мноштва обавештења (B. Jeanneau). На овом подручју странке имају функцију да
4
учествују у многостраном (мултилатералном), а не у једностраном (унилатералном)
обавештавању.
Држава може према политичким странкама заузимати различите ставове. Четири
најпознатија става државе према политичким странкама јесу:
став забране
(кад држава
забрањује оснивање и рад сваке странке или само оних које имају противуставне
циљеве);
став игнорисања
(кад се држава не интересује за страначки живот,
ограничавајући се у односима према странкама на захтеве да се њихов рад одвија у
границама поштовања кривичних и полицијских прописа);
став признавања
(кад
држава посвећује посебно законодавство странкама, кад их подвргава обавезној
регистрацији и кад установљава норме како би се омогућила контрола демократичности
њихове унутрашње организације, посебно кад им додељује јавну службу и право
предлагања кандидата на представничким изборима);
став
инкорпорисања
(кад постоји
држава-странка, тј. кад држава признаје једној странци
јавну функцију одређивања
правца државне политике и кад предвиђа институционално спајање између државних и
страначких органа, тако што се вођење државне политике поверава страначким
органима).
Правна природа политичке странке је двострука: она је, с једне стране,
удружење грађана, тј. уједињење људи чврсто организованих и правно повезаних ради
извршавања заједничког политичког циља, а с друге, странка је државни орган, с
обзиром на своје својство организоване групе бирача који учествују на изборима и с
обзиром на својство парламентарне групе. У ствари, држава признаје као сопствене
активности које странка обавља у та два својства, пошто је нпр. власт предлагања
кандидата на представничким изборима државна власт, чије вршење има за циљ
формирање државних органа.
Као удружење, политичка странка, по правилу, нема својство правног лица, него
својство фактичког удружења које располаже ограниченом имовинском
самосталношћу. Својство странке као државног органа нарочито долази до изражаја у
изборном систему сразмерног представништва приликом гласања по везаним листама,
у том смислу што се на њима не могу променити ни имена ни редослед кандидата по
листама које су предложиле политичке странке као организоване групе бирача.
Уколико су већа овлашћења политичке странке приликом кандидовања, утолико су
мања овлашћења преостала за вршење бирачком телу приликом гласања.
Парламентарну групу, по правилу, образују посланици који припадају истој
странци у парламенту, ради остваривања заједничких политичких циљева. Али, од овог
5
Лабуристичка странка, углавном о трошку Либералне странке, тако да је двостраначки
систем остао очуван.
У Француској претходнице политичких странака настале су у буржоаској
револуцији као жирондинци и јакобинци, од којих су први представљали умерене, а
други радикалне републиканце.
У САД је током усвајања федералног устава дошло до политичке поделе на
федералисте и антифедералисте, у зависности од тога ко се сматрао носиоцем
суверености – савезна држава или њене јединице, државе чланице.
Појава политичких странака везује се за XIX век и у вези је са проширивањем
права гласа и усвајањем начела народне суверености, према којем власт припада
већини народа. Израз "странка" подразумева део мноштва, више од једног, дакле више
странака (тај израз потиче од наше речи "страна", а страна је увек само један део
целине).
У току XIX века политичке странке заступале су и браниле различите интересе у
оквиру општег интереса буржоазије. Све су то биле буржоаске странке, од којих су
једне биле либерално, а друге конзервативно оријентисане. Крајем XIX и почетком ХХ
века, организован и ојачан у борби за своја права путем синдиката и других облика
организоване борбе, пролетаријат ствара прве социјалистичке и социјалдемократске
странке, са којима наставља борбу за своја права. После октобарске револуције и
образовања Треће интернационале, из социјалистичких и социјалдемократских
странака издвајају се посебне комунистичке странке. Некако у исто време, у оквиру
општих класних интереса буржоазије, формирају се, поред већ постојећих, и нове
десничарске странке, од којих су неке биле изразито фашистичке оријентације. И једне
и друге, имале су прилику да у неколико земаља освоје и дуже време врше власт, с тим
што су у далеко већем броју земаља на власти биле комунистичке странке. По правилу
су и комунистичке и фашистичке странке смењиване с власти, са становишта важећег
правног поретка, противзаконитим путем. Данас су оне једина два типа странака чије је
оснивање у појединим земљама, по правилу у оним у којима су те странке биле на
власти, забрањено.
У свету готово да више не постоје земље без већег броја политичких странака.
Као да је свуда победу однело Берково схватање да су странке услов демократске
владавине. "Подела на странке, функционисала у целини добро или лоше – каже Берк –
неодвојива је од слободне владавине."
7
