1. Odnosi velikih sila u Evropi posle II svetskog rata
Završetak Drugog svetskog rata označio je radikalnu prekretnicu u međunarodnim odnosima.
Iako je započeo u Evropi, njegov globalni karakter šestogodišnjih sukoba rezultirao je
sveobuhvatnim promenama međunarodne zajednice na političkom, ekonomskom i
bezbednosnom polju.
Ekonomsko-socijalna slika Starog kontinenta nakon rata bila je jako sumorna. Ogromni
materijalni i ljudski gubici, uništavanje civilnih, industrijskih i poljoprivrednih subjekata,
razaranje infrastrukture evrospkih zemalja rezultirali su porastom nemaštine, gladi i
ekonomskog beznađa velikog broja stanovništva. U svetskim razmerama je bila politički
degradirana, a na unutrašnjem planu politički razjedinjena, oslabljena, nestabilna, s idejama
komunizma na njenom istoku, ali i idejama socijalizma unutar zapadnih i južnih granica.
Takođe, Evropa je i na bezbednosnom planu bila jako slaba. U takvim uslovima, evropske
zemlje nisu imale ni previše volje, ni želje, a ni realnih mogućnosti za formiranje vlastitih snaga
sigurnosti.
O strukturi nove međunarodne zajednice glavnu reč su vodile pobedničke snage
Antihitlerovske koalicije. Zbog različitih vizija članica, Antihitlerovska koalcija se raspada, tj.
napušta je Sovjetski savez, a zbog svojih objektivnih slabosti izazvanih iscrpljujućim ratom,
zapadnoevropske zemlje će prepustiti vodeću ulogu SAD-u u kreiranju evropskog i globalnog
okruženja. Americi, kao najjačoj sili u to vreme, se otvara put da aktivno predvodi novu
međunarodnu zajednicu. Dobila je priliku da sve svoje tradicionalne liberalne vrednosti
prenese i ugradi i u Evropu, i u razne delove sveta.
Ostale sile su bilje jako daleko od Amerike. Francuska i Velika Britanija su se suočavale sa
gubicima svojih kolonija i unutrašnjim teškoćama, Nemačka i Italija su ostale kao poražene sile
Osovine, okupirane od strane Zapada, a SSSR zbog svojih materijalnih i ljudskih gubitaka
ipak ostaje mnogo slabiji od SAD-a.
U Evropi je podignuta „gvozdena zavesa“ koja deli i evropski prostor, a kasnije i širu
međunarodnu zajednicu na Zapadni i Istočni blok.
Ideološka borba dobila je dva glavna aktera- SAD (Zapad, kapitalizam) i SSSR (Istok,
komunizam).
2. Vinston Čerčil i pojam „gvozdena zavesa“
„Gvozdena zavesa“ ili Blokovska podela je zapadnjački izraz koji je popularizovao Vinston
Čerčil misleći na granicu koja je simbolično, ideološki i fizički podelila Evropu od kraja
Drugog svetkog rata do kraja Hladnog rata, otprilike od 1945. do 1990. godine.
Prva zabeležena upotreba ovog termina bila je još 1819. godine, ali ga je popularizovao Čerčil u
svom telegramu koji je poslao američkom predsedniku Hariju Trumanu izražavajući
zabrinutost zbog postojeće situacije, a kasnije i u svom govoru na predavanju u
Vestminsterskom koledžu.
Na početku, mnoge države su osudile ovaj govor. Međutim, kasnije je ova metafora široko
prihvaćena kao oznaka, pre svega, za podelu Nemačke i Evrope na zapadni i istočni deo, a
kasnije i šire međunarodne zajednice. Deo „gvozdene zavese“ je bio i čuveni Berlinski zid koji
je srušen 1989. godine, a njegov pad je bio prvi korak ka ujedinjenju Nemačke.
Dok je postojala „gvozdna zavesa“, zemlje Istočne Evrope i mnoge u Centralnoj Evropi su bile
pod političkim uticajem Sovjetskog saveza i predvođene Varšavskim paktom i komunizmom,
kao vodećom ideologijom.
Zapadno od „gvozdene zavese“, države Zapadne i Južne Evrope (uz Austriju, Lihtenštajn,
Švajcarsku i Zapadnu Nemačku) su se zasnivale na tržišnoj ekonomiji i kapitalističkim i
demokratskim vrednostima. Većina ovih zemalja su bile u savezu sa SAD-om u NATO paktu.
3. Poreklo i sadržaj „doktrine odvraćanja“
„Doktrina odvraćanja“ ili „nuklearno odvraćanje“ ili „uzajamno osigurano uništenje“ je
doktrina u vojnoj strategiji, po kojoj bi korišćenje celokupnog nuklearnog arsenala od strane
dve sukobljene strane rezultiralo uništenjem i strane koja napada, i strane koja se brani. Ova
doktrina je bazirana na teoriji odvraćanja, prema kojoj je razvijanje razornog oružja ključno kao
pretnja neprijatelju kako bi se sprečila upotreba istog tog oružja. Prema ovoj strategiji obe
strane pokušavaju da izbegnu najgori mogući ishod po sebe - nuklearnu anihilaciju.
Pretpostavlja se da obe strane imaju dovoljno nuklearnog oružja da unište onu drugu stranu, i da
svaka strana, ukoliko je iz bilo kog razloga napadne druga strana, može da uzvrati jednakom ili
većom silom. Očekivani ishod je trenutna eskalacija koja bi rezultovala potpunim i osiguranim
uništenjem obe strane u sukobu.
Doktrina dalje pretpostavlja da se nijedna strana neće usuditi da lansira prvi udar, jer druga
strana ima strategiju „lansiranja po upozorenju“, ili „sposobnost drugog udara sekundarnim
snagama“, što bi dovelo do uništenja obe strane. Očekivani ishod ove doktrine je napeti, ali
stabilni mir.
Glavna primena ove doktrine je započela tokom Hladnog rata u pokušaju sprečavanja bilo
kakvog opšteg sukoba između SAD-a u SSSR-a, iako su se one posredno sukobile preko trećih
zemalja. Ova strategija je takođe odgovorna za trku u naoružanju, jer su se obe strane svim
silama trudile da održe nuklearni paritet sa drugom stranom, ili barem da očuvaju sposobnost
drugog udara.
Pobornici korišćenja ove strategije u doktrinama SAD i SSSR su verovali da se nuklearni rat
najbolje može sprečiti ako nijedna strana ne može da očekuje da preživi opšti nuklearni sukob.
Kako je obostrana uverenost u ovu pretnju od kritične važnosti da bi ona imala dejstvo, svaka
strana je morala da ulaže značajna sredstva u svoj nuklearni arsenal, čak i ako nije planirala da
5. Uticaj Maršalovog plana na posleratnu obnovu Evrope
Druga važna spoljnopolitička inicijativa Trumanove administracije 1947. godine je bio
Maršalov plan, kao dopuna Trumanove doktrine. Predstavljao je ekonomsku podlogu za
suzbijanje širenja komunizma. Cilj je bio pomoći evropskim zemljama, dati im finansijku
pomoć, kako bi se oporavile od posledica rata. Trebalo je da dovede do zaustavljanja pada
životnog standarda, oživljavanja ekonomije i vere u SAD kao pozitivnog evropskog saveznika.
Za zemlje Zapadne Evrope uslov za primanje pomoći je bio da u vladi odnosne države nema
komunista. Korisnice pomoći su se trebale obavezati da će sarađivati isključivo sa američkim
savetnicima i ekspertima u pogledu ulaganja i potrošnje dobijenih sredstava. Amerika je ovim
želela prilagoditi privrede zapadnoevropskih zemalja standardima američkog tržišta, robe i
usluga. Takođe, htela je da bude sigurna da uložena sredstva neće koristiti za zbližavanje sa
socijalstičkim zemljama.
Plan je sprovođen 4 godine i pokazao se veoma dobro. U tom periodu oko 13 milijardi
američkih dolara, ekonomske i tehničke pomoći, je poslato evropskim zemljama koje su
postale članice OEEC-a. Privreda svake države učesnice (osim Nemačke) porasla je u odnosu
na predratnu. Tokom sledeće dve decenije, skoro sve države Zapadne Evrope doživele su
ekonomski rast i poboljšanje životnog standarda.
Maršalov plan je nudio pomoć i Sovjetskom savezu i njegovim saveznicima, ali samo uz
političke reforme i prihvatanje spoljašnje kontrole. SSSR je ovo odbio, a Čehoslovačka je bila
jedina zemlja Istočne Evrope koja je bila spremna da prihvati Maršalov plan. Došlo je do
državnog udara u Čehoslovačkoj i krize u Berlinu., čime smo dobili podeljenu Evropu, sa dva
glavna aktera- SAD-om i SSSR-om.
6. Sovjetski odgovor na Maršalov plan
Sovjeti nikako nisu smeli da dozvole da Čehoslovačka prihvati Maršalov plan, jer bi
prihvatanjem američke pomoći pokazali da cela Istočna Evropa nije pod sovjetskim uticajem, a
mogući brz napredak te zemlje mogao je negativno uticati na ostatak sovjetskog
istočnoevropskog lagera. Kriza je završila državnim udarom u Čehoslovačkoj 1948. godine, a
novoformirana vlast, predvođena Komunističkom partijom, bila je potpuno pod dominacijom
Moskve.
Paralelno sa krizom u Čehoslovačkoj je izbila i druga velika kriza u Berlinu. Moskva je
„razdvojila“ istočni od zapadnog dela Berlina kao protivmeru reformi valute koju su Zapadni
saveznici sproveli u svojim okupacijskim zonama u tom gradu. Zatvorene su sve prometne i
železničke veze između Berlina i njegovog zapadnog sektora. Moskva je želela da spreči
podelu Nemačke, jer bi se time umanjile njene šanse za prodor komunizma duboko u Evropu.
Moskva je 1949. godine ukinula svoju blokadu.
Berlinska kriza je osramotila SSSR koji nije uspeo u svojim namerama, dok se SAD još
odlučnije vezao za Zapadni Berlin i Zapadnu Evropu.
Evropa se podelila na dva dela- Zapadnu (kapitalističku) i Istočnu (komunističku), sa dva
glavna aktera – SAD-om i SSSR-om.
Podelom Evrope stvoreno je čvrsto transatlantsko savezništvo koje svoje korene vuče iz
Staljinovih pokušaja širenja sovjetskog uticaja i nemogućnosti oslabljenih zapadnoevropskih
zemalja da se samostalno obračunaju sa Sovjetima i njihovim uticajem.
7. Pojam i značenje Hladnog rata
Nakon II svetskog rata, SAD je izašla na strani pobedničke Antihitlerovske koalicije kao njen
najjači član. Sovjetski savez je napustio koaliciju, a vremenom ove dve sile postaju predvodnici
dva suprotstavljena tabora tog vremena. Svaka od njih ima potpuno drugačiju viziju budućeg
svetskog poretka.
Hladni rat je bio politički sukob između zapadnih sila predvođenih SAD-om i istočnih sila
predvođenih SSSR-om koji se vodio od 1945. do 1991. godine . Obeležen je ekonomskim,
političkim i propagandnim "sukobima" između Zapada i Istoka, s ciljem suzbijanja uticaja
neprijateljskog bloka. Novonastali globalni sistem karakterisao se bipolarnim rasporedom moći
koji se sastojao od mnogih suverenih država van evrospkog jezgra kojim su dominirale dve
najsnažnije. Pored toga, pojava nuklearnog oružja radikalno je promenila ulogu koju će pretnja
ratom igrati u svetskoj politici. Iz tih okolnosti rodila se konkurencija između SAD-a i
Sovjetskog saveza za hegemonističko vođstvo. Obe velike sile su želele da budu hegemoni, da
oni šire svoj uticaj, vrednosti i ideologiju. Rat je vođen je svim mogućim sredstvima, no
globalno nikada nije prerastao u masovni oružani sukob svetskih razmera.
Hladni rat je počeo da propada 1989. godine, kada je srušen Berlinski zid, a stvarno je okončan
1991. godine, kada se Sovjetski savez razjedinio, prihvatio principe tržišne ekonomije i
započeo demokratske reforme. Na opšte zaprepašćenje, SSSR je pristao na poraz komunizma,
ponovno ujedinjenje Nemačke i raspad Varšavskog pakta. Na taj način je SAD postala jedina
preostala sila. Pobedio je liberalizam, kapitalizam, demokratija i vladavina prava. Rat je
okončan mirnim putem, bez upotrebe oružja. Kraj Hladnog rata izmenio je međunarodne
odnose duboko i na različite načine. Transformisana je globalna hijerarhija u kojoj Rusija više
ne predstavlja pretnju američkom hegemonističkom vođstvu.
8. Pregovori o stvaranju Severnoatlantskog saveza
Godine 1948. u Vašingtonu je pokrenuta serija razgovora o mogućnosti vojno-političke
saradnje između zemalja Zapadne unije i SAD-a u cilju odbrane Severnog Atlantika. Iako je
sovjetsko ponašanje u Evropi bilo ocenjeno kao neprijateljsko, a u javnom mišljenju SAD-a
više nije bilo nikakvih iluzija o mogućnosti održavanja saveza iz vremena antihitlerovske
koalicije, ipak je ulazak SAD-a u vojni savez s Evropljanima bio i dalje vrlo osetljivo pitanje.
Ciljevi i principi NATO-a postavljeni su u Preambuli Ugovora, u skladu sa situacijom u kojoj je
pakt stvoren i odnosima koji su postojali u toj fazi međunarodnih odnosa. Kao ciljeve svog
delovanja članice su istakle:
• osigurati svoju sigurnost, slobodu, zajedničko nasleđe i civilizaciju, zasnovane na
demokratiji, individualnoj slobodi i poštovanju prava
• udružiti napore članica kako bi se osigurali mir i sigurnost
• pomagati stabilnosti sistema i blagostanja na području Severnog Atlantika
Član 5 Ugovora govori o obavezama država članica u pružanju uzajamne pomoći u slučaju
oružanog napada na jednu od njih, kao i o kriterijumima za pristup paktu.
Sve članice su dužne da međusobno sarađuju i da se zajednički konsultuju kada postoji
mišljenje neke od njih da postoji pretnja teritorijalnom integritetu, političkoj nezavisnosti i
sigurnosti jedne od članica organizacije.
Kao vojno-politička organizacija zapadnih zemalja, NATO je mogao delovati u dva pravca-
voojnom i političkom. No, s obzirom na prvu fazu Hladnog rata i međunarodnu situaciju u to
vreme, ta politička dimenzija NATO-a je bila poprilično podređena zadacima vojnog
koordiniranja. Uloga SAD-a u NATO-u, prihvatanje američke politike kao vodeće, realizacija
odnosa na osnovi američke vojne strategije i prvorazredna uloga Amerikanaca u NATO-u,
uticali su na to da se na političkom planu postavljena politika prema drugom bloku prihvatala
bez pogovora. S druge strane, zbog relativno jedinstvene strukture NATO-a nije bilo potrebno
neko izrazitije političko delovanje usklađenog karaktera.
Stoga, na početku Hladnog rata, ciljevi pakta su bili vojnog karaktera:
• jačanje naoružanja država članica
• stvaranje zajedničkih oružanih snaga
• izgradnja zajedničkih vojnih objekata
• prihvatanje američke vojne strategije
• pružanje vojne pomoći
•standardizacija naoružanja i opreme
Šezdesetih godina XX veka dolazi do polarizacije snaga unutar bloka, do drugačijih mišljenja i
interesa od onih koje ima Amerika. Stvaraju se i nova kretanja u međunarodnim odnosima
(počeci međunarodnog popuštanja i novi međunarodni odnosi), te neka nova pitanja (pored
vojnih) počinju dobijati na praktičnom značaju i sve češće se počinju pojavljivati na dnevnom
redu NATO sastanaka.
Tek od 1956. godine i Suecke krize, kada su gledišta NATO saveznika došla u ozbiljan
raskorak i krize na južnom krilu NATO-a (grčko-turski odnosi i pitanje Kipra) pokušava se
