УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ
УЧИТЕЉСКИ ФАКУЛТЕТ ВРАЊЕ
МАСТЕР СТУДИЈЕ
Самостални истраживачки рад
Самоевалуација најучесталијих грешака у наставном
процесу
4
упознавања са чињеничким материјалом путем усменог излагања наставника
или на основу посматрања ученика, ширег сагледавања изложеног градива,
формулисања и утврђивања закључака
понављања усвојених знања, њиховог преношења на нове садржаје, примене
различитих вежбања
домаћих задатака: усмени, писмени, практични
Часови предвиђени за учвршћивање знања имају за циљ остваривање функција
наставе које се односе на сигурност и трајност стечених знања. У школској пракси овај
тип часа се веома често примењује и у различитим облицима. Ваља разликовати часове
понављања и часове систематизовања. На часовима понављања инсистира се на
запамћивању и усвајању битних чињеница, на уопштавању и усвајању правила и
образаца ако је могуће у новим видовима. На часовима систематизације нова знања се
упоређују с раније усвојеним и успоставља се редослед, стечена знања се сређују у веће
целине.
Карактеристика часова који претежно служе развоју и усавршавању способности
и умешности састоји се у томе што ученици обављају одређене активности под
непосредним или посредним руководством наставника. Јављају се у двострукој
функцији:
ако се активност обавља с циљем да се оформе способности, умешности или
навике, ради се о часовима вежбања. Иначе, часови вежбања су типични у
настави цртања, ликовног и музичког васпитања. Различитим вежбама и
стваралачком применом усвојеног градива, у оквиру поменутих часова, развијају
се и усавршавају бројне навике и умења (куцање на писаћој машини, на пример);
ако насупрот томе доминира, примена стечених знања, умешности или
самосталних активности, с циљем њиховог даљег развијања и усавршавања,
онда се ради о часовима примене (израда учила у настави разних предмета,
кореспонденција, стенодактилографија и др.).
Часови који служе контроли знања и умења (часови контроле или проверавања)
имају основни задатак да утврде да ли су и колико ученици усвојили неопходна знања и
вештине. Садржај ових часова одређује карактер проверавања. Зависно од карактера
5
примене, може се вршити фронтално, групно или индивидуално проверавање.
Проверавања могу бити усмена, писмена, практична или комбинована (разни задаци
практичног карактера, експерименти у природним наукама, вежбања на часовима
физичког васпитања). Иначе ови часови ретко када имају чисто контролни карактер и у
већини случајева служе за усвајање навика, анализу и оцену ученичких радова.
У наставној пракси се наведени типови часова ретко када јављају као „чисти".
Обично се догађа да се на појединим часовима укршта више дидактичких задатака,
више момената процеса наставе, при чему доминира један од њих.
7
Дакле, евалуација се користи бројним поступцима и техникама, мерењем
/досије, протоколи за интервјуисање, тестирање, класери, анегдотски записи.../ како би
се створио што потпунији портрет појединог ученика, и на тај нацин омогућило што
објективније, непристрасније и прецизније утврђивање ефеката васпитно-образовног
рада. Саставни део евалуације, можда цак и њен суштински део је процена,
просуђивање добијених резултата, којим се, у ствари, омогућује утврђивање степена и
квалитета остварености васпитних циљева и задатака утврдених критеријумима,
нормама, стандардима.
Може се закључити да је проверавање само један од нацина упознавања развоја
ученика, испитивање само једна од техника, мерење поступак утврђивања и
упоређивања и сви ови поступци су, у ствари, у функцији евалуације, омогућују је;
омогућују, дакле, процену нивоа остварености ширих, развојних промена личности
ученика у односу на постављене циљеве и задатке школе. Но, постоје аутори који
нешто другације гледају на односе посматраних појмова. Растон, Џастман и Робинс
сматрају да су разлике измеду појмова мерење и евалуација у односима општости и
појединацности. Тако сматрају да тежиште мерења представљају појединацни видови
постигнућа у наставним предметима, или специфичне способности, а да се евалуација
односи на веће промене у личности, глобалне и на главне циљеве програма.
Дакле, у овом схватању се евалуација донекле поистовећује са мерењем. Слично
се становиште среће и код других аутора, рецимо у Свеобухватном речнику
психолошких и психоаналитичких појмова у коме се под евалуацијом уопште сматра
одредивање релативне важности нећега у појмовима једног стандарда. Ово значење
овога појма се, углавном, слаже са осталим схватањима, али се други део схватања
евалуације у поменутом речнику односи на поистовецивање евалуације и мерења,
мисли се на васпитнообразовна постигнућа, с тим што се, ипак, истиче да се евалуација
односи на шири предмет од самог мерења, иако и једно и друго претпостављају једну
групу стандарда и обухватају исту врсту операција. Евалуација се у овом тумачењу
употребљава за ознацавање глобалног оцењивања, а мерење за аналитичко оцењивање.
Анализа значења ових схватања истиле да се евалуација, као систем
процењивања и вредновања исхода рада школе и ученичких постигнућа, од других
система и метода разликује не само по ширини, обухватности постављених циљева,
