Dnevnik stažiranja iz metodike rada školskog pedagoga

Dnevnik  stažiranja iz metodike rada školskog pedagoga

Tokom stažiranja u ovom produženom periodu imao sam priliku da ispunim sve zadatke koji su predviđeni didaktičko-metodičkim vežbama predmeta metodike rada školskog pedagoga. Nakon perioda stažiranja imao sam priliku, u skladu sa potrebama, da posedujem pedagoga za dodatna pitanja i aktivnosti (istraživanje, opservacije, ispitivanje učenika pred polazak u školu). Tokom svog stažiranja imao sam priliku da dobar deo zadataka ostvarim i iz njih naučim posredstvom ličnog iskustva i pomodi mentorke. Uz jasne instrukcije, usmeravanja, motivaciju i slobodu koju sam dobio tokom praktičnog rada, mogu da istaknem da su lična očekivanja i više nego ostvarena, a samo stažiranje izuzetno uspešnim. U ovom dnevniku stažiranja imadu priliku da prikažem kakva je organizacija jedne osnovne škole u susednoj zemlji, kao i sam rad pedagoga. Koliko su zapravo slični sistemi obrazovanja, gde se vide razlike u radu pedagoga i da li uopšte postoje i zbog čega. Dnevnik du otpočeti sa dubokom zahvalnošdu prema mentorki Gorani Jovanovid koja me je duboko inspirisala i ostavila snažan profesionalni i lični utisak o, kako ona kaže, ’’najlepšeg posla na svetu’’. S razlogom mogu da tvrdim da ni jedan mentor ne bi usudio dati ovoliku količinu samostalnosti i poverenja koju
samja dobio tokom svog stažiranja. Odnos sa mentorkom nije bio samo strogo profesionalan, ved prijateljski to jest, partnerski u našem zajedničkom radu usmerenom ka deci. To mi je još jedan od mnogobrojnih pokazatelja da ovakav odnos gradi ne samo sa decom, nego i sa kolektivom.

ISTORIJAT OSNOVNE ŠKOLE ’’OSMAN NURI HADžID’’
Osnovna škola ’’Osman Nuri Hadžid’’ je otvorena školske 1985/86 godine, ali pod nazivom Osnovna Škola ’’Dušan Pajid Dašid’’. Ona je radila nekoliko godina do početka građanskog rata.
Kako je škola bila na samoj borbenoj liniji, školska godina 1992/93 nije mogla otpočeti u prostorijama tadašnje škole. Zahvaljujudi naporima prosvetnih radnika i roditelja učenika, ova škola se održala i u ratnim godinama, po čemu je i popularno dobila ime ’’haustorska škola’’. Tokom rata časovi su se organizovali po haustorima u manjim grupama. Poslovnim, podrumskim i sličnim neuslovnim prostorijama, bez školskog nameštaja, električne energije i vode. U ratnim okolnostima, nastava je morala da radi po skradenom nastavnom planu i programu, gde je jedna školska godina trajala 18 nedelja. Svi zaposleni, kao i učenici su se izlagali opasnosti tokom boravka u improvizovanim učionicama, jer je celo područje bilo svakodnevno granatirano i bilo je izloženo snajperskom delovanju. Iako su popisali sve učenike, podelili ih po razredima i radili po principu kombinovanih odeljenja, stalna migracija ljudi nije omogudavala konstantnost grupa. Čas je trajao 30 minuta, a kasnije, kada je postojalo uslova produžen je na 45 minuta. Početkom 1994. Godine opsnovna škola je dobila i novo ime ’’Osman Nuri Hadžid’’. Škola je u tom periodu imala od 700 do 750 učenika, a osnovna škola je bila osmogodišnja. Nastava se stalno skradivala, produžavala ili prekidala zavisno od uslova koji su u tom trenutku bili aktuelni. Učenici su se grupisali gde je bilo najbezbednije dok su nastavnici dolazili na lokacije okupljanja i održavali nastavu. Tokom ovog ratnog perioda manji broj dece je poginuo, dok je veliki broj teže ili lakše povređeno.