Kako napisati dobar seminarski rad
Možda će nekome ova priča biti očigledna i nepotrebna, ali moje iskustvo u radu sa studentima
mi je pokazalo da često nije očigledno kako treba uopšte da izgleda seminarski rad a pogotovo
dobar rad. Tako da evo neko moje subjektivno uputstvo…
Zašto: „Čemu to služi a još i ne radi?“
Osim što donose dodatne poene za ocenu, suština seminarskih radova je da se pojedinac bliže i
detaljnije upozna sa nekom temom jer naravno na predavanjima nikad nema dovoljno vremena
da se pređe sve što je bitno, a u isto vreme pisanje seminarskih radova je kao mala obuka za
pisanje budućih naučnih radova za one koji će nastaviti da se bave naučno-istrživačkim radom.
Kada je u pitanju prvi motiv – bliže upoznavanje sa nekom temom, ja lično volim da nakon
pisanja, ti radovi budu i prezentovani pred ostatkom grupe, pred ostalim studentima u cilju da se
i drugi malo upoznaju sa tom temom tako što će im kolega autor datog seminarskog rada sažeti
suštinu priče kroz svoju prezentaciju (za uputstvo za pravljenje dobre prezentacije – uputstvo
sledi). S obzirom na suštinu pisanja seminarskih radova pravilo broj 1 je da nikako ne treba samo
iskopati neki tekst (ili više njih) i samo ga prepisati i/ili prevesti (polazim od pretpostavke da je
većina literature na egleskom) bez ikakvog smisla – tako se piše loš seminarski rad. Ono što
treba uraditi je pretražiti literaturu, pročitati više tekstova na tu temu, objasniti prvo sebi tu priču
tj. pokušati razumeti i tek onda je prepričajte na papiru svojim rečima – tako se piše dobar
seminarski rad. I nikada, nikada, nikada nemojte napisati nešto što niste razumeli! Bez obzira
kolko lepo i fensi izgledale sve te velike reči, sve te goleme jednačine, ako ih ne razumete
nemojte ih pisati. A šta raditi ako puno toga ne razumete? Još literature i konsultacije! (lično
zapažanje – studenti u Srbiji nedovoljno koriste konsultacije i pomoć profesora/asistenta).
Struktura seminarskog rada: Pođite od sebe
Što se strukture tiče seminarski radovi (a boga mi i naučni radovi) podležu onoj školskoj
strukturi – mora da postoji uvod, razrada, zaključak.
U uvodu treba da predstavite motivaciju, ukratko suštinu i eventualno neki istorijat teme. Pod
motivacijom se podrazumeva odgovor na pitanja „Zašto je to bitno? Zašto to istražujemo? Šta
želimo da naučimo?“. Znači, ako na pr. imate za seminarski temu struktura zvezda, onda želite
da kažete da je poznavanje strukture zvezda bitno da bismo znali „kako zvezda radi“ i kako će da
evoluira i šta od nje da očekujemo tj. napravimo model odnosno predložimo neku strukturu
zvezde pa iz toga računamo kakav spektar zračenja i osobine bi imala takva zvezda pa vidimo
dal se to slaže sa onim što posmatramo. To je motivacija.
Što se razrade tiče to vam je glavni deo priče – kao na pr. meso u pljeskavici gde su uvod i
zaključak lepinja. Tu izlažete ono što ste pročitali i naučili. Prvo postavite temu tj. navedete ili
glavne karakteristike nečega pa posle objašnjavate, ili uvedete pojmove i osnovu koja će vam
trebati za obradu date teme. Međutim ne treba sad krenuti od Kulina bana i nastanka sveta i
svemira već zaista od onih stvari koje će konkretno biti bitne za vašu temu dok neke stvari
podrazumevate da su poznate. Tako na primeru teme o strukturi zvezda ne treba sad baš krenuti
od Njutnovih zakona i objašnjavati šta je gravitacija koja je svakako bitna za život i strukturu
jedne zvezde – to pretpostavite da je poznato. Ono što bi bilo ok uvesti pojmove ali samo u vidu
kratkog objašnjenja kao recimo objašnjenje hidrostatičke ravnoteže koja je bitna za stabilnost
zvezda, pa onda recimo ukratko priču o formiranju zvezda, o zračenju koje očekujemo od njih,
ali sve to zaista u po jednom pasusu, i onda pređete na detalje vaše konkretne teme. Dalje, ako
uvodite neki novi pojam, skraćenicu – obavezno je objasnite. Ako imate neku jednačinu –
obavezno objasnite šta predstavlja svaki simbol. Nemojte samo nabacati podatke jer u tom
slučaju rad izgleda sklepan nalik Frankenštajnu. Trudite se da ima neki tok, neki logičan sled. Da
nova priča sledi iz prethodne. Seminarski rad treba da bude shvatljivi sažetak neke teme, stoga
dok ga pišete pokušajte da se stavite na mesto vašeg kolege iz grupe koji nije upućen u tu temu a
koji bi to čitao, i uvek se pitajte da li bi je razumeo. Neka rad koji vi pišete bude rad koji biste i
sami želeli da pročitate i mislili da je dobar. Jer, samo se prisetite, sigurno ste se sretali sa nekim
udžbenicima koji su bili loše napisani, gde vam ništa nije bila jasno, jezik je bio zapetljan a
jednačine i notacija zastrašujuće, što vas je iznerviralo, bilo vam teško za čitanje a još teže za
učenje. Samo se setite tog iskustva i pkušajte da tekst koji vi pišete ne bude takav. Razmišljajte o
vašem seminarkom ko o jednom poglavlju u nekom udženiku tako da dok ga pišete nemojte
samo misliti na ocenu koju treba da dobijete, na profesora koji to čita i šta će on misliti, već
mislite na čitaoce kao što ste vi, koji bi vaš tekst čitali i razumeli. Ako tako pišete, s tim u vidu,
ne možete pogrešiti. Uvek pođite od sebe kad tako nešto radite, od toga kako vi zamišljate dobar
seminarski rad, dobar tekst, dobru prezentaciju, ono što biste i vi voleli da pročitate i vidite.
Poslednje što želite je da tekst/prezentacija koju sami pišete i vas same smori. Ne mogu dovoljno
da naglasim kolko je ovo bitno, da pođete od sebe.
Konačno dolazimo do zaključka seminarskog rada. Dosadašnje iskustvo mi je pokazalo da se
retko ko pozabavi zaključkom. Obično se studentski seminarski radovi završe naglo, samo se
prekinu, kao film bez epiloga gde u deliću sekunde vidite samo da je glavni junak
preživeo/nastradao i kraj, nema onog da odjaše mirno u zalazak sunca i sl. Samo nagli kraj- kao
litica. Bez zaključka priča ostaje nedovršena. U principu, zaključak jeste i najteži deo za pisanje.
Međutim, on ne mora da sadrži ništa epohalno, bog zna kakve zaključke koje ćete sami izvesti.
Ne. Nekada zaključak samo treba da vam bude kratak sažetak teme, izdvajanje onog najbitnijeg.
Jer ako posmatrate realno, uzmite pročitajte bilo koji rad, bilo koju knjigu, detalje ćete u
glavnom zaboraviti, sve one stotine strana čak i omiljene vam knjige ćete zaboravite. Sećaće te
se samo globalne radnje, onih najbitnijih crta i možda po koje scene, po koje rečenice. Tako i vaš
seminarski rad – napisaćete bar 5 strana teksta, gde će biti gomila detalja, a u principu, suština
teme se u glavnom može sažeti u 3-4 rečenice. E ta suština to je ono što treba da napišete u
zaključku, ono najbitnije, ono što želite ljudi da zapamte iako će većinu zaboraviti. Možete
napisati stotine strana o strukturi zvezda, ali ono što je ključno u toj priči, što želite bar to ljudi
da zapamte je na pr. da zvezda kao Sunce ima jezgro u kojoj se odvijaju termonuklearne reakcije
fuzije vodonika u helijum, da ima vodonični omotač kroz koji se transportuje energija stvorena u
jezgru, da ima atmosferu gde je fotosfera najniži sloj odakle nam dolazi zračenje tj. kad gledamo
Sunce vidimo njenu fotosferu. Kraj. To želite ljudi da zapamte, to želite da izdvojite u zaključku
kao suštinu, to želite takodje da ponovite što više puta možete, da utuvite to ljudima u glavu.
Osim toga u tom zaljučku tj. rezimiranom delu možete ponoviti i nešto iz uvoda (naravno bez da
doslovce kopirate neku uvodnu rečenicu) kao na pr. zašto je cela ta priča bitna. I naravno bonus
poene dobijate na svaki zaključak koji ste samostalno izveli (kod naučnih radova ovo je pod
obavezno).
Na kraju, u vezi sa stukturom seminarskog rada, rećiću samo još da je svaki od ovih delova
