Metodologija političkih nauka sa statistikom

Nauka, naučni metod, epistemološki principi

Ukoliko postoji makar jedna civilizacijska univerzalija ljudskog roda, onda je to svakako traganje za istinom. Pri tom, nije jasno otkud potreba za saznanjem? Da li je ta potreba imanentno ugrađena u ljudsku prirodu, da li je ona rezultat ‘dokolice’, kako to filozofi vele, ili je pak proizvod potrebe ljudskog roda da uspešnije i efikasnije unapređuje svet oko sebe? Već na ovom mestu opredelite li se za jedan od tri ponuđena odgovora, nužno usvajate određene teorijske premise. Ukoliko se složite sa prvim odgovorom, pristalica ste ontološko-antropološkog pristupa, ukoliko vam je drugi bliži, pripadate socio-kulturnom konstruktivizmu, a ako vam je treći najsmisleniji, onda ste opredeljeni utilitarista (pristalica pragmatizma). Bilo kako bilo, jednom prihvaćen stav, istovremeno podrazumeva prihvatanje čitavog niza premisa, koji određuje našu percepciju. Drugim rečima, nema načina da patikularno prihvatite određene teorijske stavove, a da pri tom odbacite sve one druge stavove koji iz ovoga nužno proizilaze. No, obzirom da su sva tri gore definisana stava, naučno nedokaziva, jedino što može da vas opredeli za jedan od njih jeste vera, ili drugim rečima, iste (stavove) ne možemo dokazati na racionalan i naučno opravdan način, već je istina sadržana u ovim stavovima u osnovi religijska istina. Problem nastaje onog trenutka, ako preispitujući sebe, ustvrdite da Vi niste religiozna osoba, i eto paradoksa!
Šta onda znamo na samom početku ovog opusa? Prvo, od teorijskih premisa zavisi naš budući stav o određenim pitanjima, ili drugim rečima, pre nego se opredelimo za neki stav veoma je važno da preispitamo sve posledice koje nužno iz ovoga stava proizilaze, i drugo, postoji nešto što se zove religijska istina i nešto što možemo zvati naučnom istinom, i treče, religijska istina nije isto što i naučna istina, ili se makar nadamo da je tako. Naš predmet, doista, jeste naučna istina. Mi ćemo se, dakle, baviti problem otkrivanja naučnih istina, iliti, na ovom kursu ćemo naučiti, kako da dođemo do saznanja koje ispunjava sve uslove da ima karakter naučnog saznanja. Međutim, ako želimo da dostignemo naučno saznanje o predmetu saznavanja, opet, nužno i mimo naše volje, moramo prihvatiti osnovne principe, i sve ono što iz ovih principa proizilazi. Drugim rečima, da bi bismo dosegli saznanje koje se može nazvati naučnim, mi moramo prihvatiti određene načine dolaska do ovog saznanja, a ovi načini se jednim imenom zovu naučni metod. Dakle, pod naučnim metodom podrazumevamo primenu niza principa, pravila i procedura a koji omogućuju osvajanje naučnih saznanja.
Na ovom mestu, dalje, trebamo razjasniti dve stvari, prvo, koje su to karakteristike saznanja koje nosi epitet naučnog saznanja, i drugo, koji su to elementi naučnog metoda, tačnije, o kojim se to principima, pravilima i procedurama radi. Kada je o naučnom saznanju reč, savremena nauka propisuje čitav niz epistemoloških kriterijuma, koje neko saznanje kvalifikuju naučnim. Osnovni epistemološki principi naučnog saznanja su:

• opštost
• objektivnost
• sistematičnost
• preciznost
• pouzdanost
• proverljivost

Ne postoji nauka o pojedinačnom. Svo naše saznanje kao naučno saznanje time opšteg je karaktera. Tako se ovaj naučni zahtev može protumačiti kao epistemološki princip opštosti. Opštost naučnog saznanja se postiže samom prirodom naučnog mišljenja. U procesu proučavanja stvarnosti te dolaženja do zaključka koji proishode iz procesa saznanja, mi smo prinuđeni da predmete neposrednog iskustva kojima se u proučavanju obraćamo uopštavamo. Tako dolazimo da naučnih stavova, opisa i objašnjanja, koji se sastoje iz definisanih pojmova i koji su kao takvi opšteg karaktera. Ovaj zahtev koji postavlja metodologija je fundamentalnog karaktera. Naime, ne postoji niti jedan zakon koji se može okarakterisati kao naučni a da nema karakteristiku opštosti, tj. da ne važi za određenu ‘klasu pojava’ koje nalazimo u iskustvu. Ukoliko su naučni zakoni, koji u osnovi predstavljaju krajnji cilj svake nauke, opštijeg karaktera utoliko je znanje izraženo u ovom naučnom zakonu vrednije,

i obrnuto, ukoliko je klasa pojava obuhvaćena naučnim zakonom manja, onda to znanje ima karakter nižeg stepena opštosti, te je prema tome sa epistemološke tačke
‘manje vredno’. Dakle, ovde se ne radi samo o opštosti po sebi, već se radi o različitim stepenima opštosti. Ovaj stepen opštosti u osnovi zavisi od samog predmetnog područja kojim se jedna nauka bavi, jer ne postoji nauka koja za predmet ima
‘sve’(ovaj epitet je zadržala filozofija). Da zaključimo, opštost je jedan od osnovnih kriterijuma (normi tj. principa) kojom se jedno naučno saznanje kvalifikuje i na osnovu čega možemo da procenjujemo njegovu vrednost.
Sledeći princip koji nije ništa manje važan od prethodnog jeste objektivnost. Ovaj princip postavlja zahtev naučnom saznanju da naučne zakonitosti koje nauka formuliše budu objektivnog karaktera tj. da budu stvarne, da pripadaju objektivnom svetu. Drugim rečima, saznanje ne sme da bude ‘subjektivno’ tj. ne sme da zavisi od
‘naše’ vlastite želje, volje ili procene. Ukoliko nauka ima za cilj da opiše i objasni određeni objekat kao predmet saznanja, onda priroda samog objekta predstavlja naučni zadatak. Mi u stvarnosti možemo kao naučnici da posedujemo različite vrednosti i stavove, ali ove vrednosti i ovi stavovi ne smeju da utiču na naše proučavanje samog predmeta saznanja ukoliko želimo da ispunimo kriterijum objektivnosti. Time se obezbeđuje da znanje kao rezultat naučnog istraživanja bude zaista nešto ‘stvarno’ tj. nešto što je karakteristika samog objekta kao predmeta našeg saznanja.