Političke partije i partijski sistemi

UVOD
Političke partije nastale su pre približno dva stoleća kao slučajno društveno otkriće u Velikoj Britaniji, „kolevci demokratije“, i proširile se, kao kap ulja na vodi, na ogromnu većinu zemalja na svim kontinentima. Izuzetak u tom pogledu, početkom trećeg milenijuma, predstavlja samo nekoliko malih država u regionu Persijskog zaliva, u kojima ne deluju političke partije. Vlast i opozicija otelotvorene su u obliku partija i zato nije preterano tvrditi da su partije „žila kucavica“ demokratije. U zemljama stabilne demokratije partije „prožimaju“ sve ostale demokratske institucije: one određuju način rada i sadržaj odluka parlamenta; aktivnost vlade zavisi od opredeljenja vladajuće partije (ili koalicije partija); personalni sastav učesnika izbora određuju partije; ishod izbora, takođe, zavisi od odnosa snaga među partijama. Partije na još jedan, suštinski, način omogućavaju održavanje izbora, što Katz ovako opisuje: „Bez partija koje strukturišu (izborne – V.G.) kampanje, koje osiguravaju kontinuitet od jednih do drugih izbora, obezbeđuju veze između kandidata u raznim lokalnim sredinama i za razne položaje, nije verovatno da bi sprovedeni izbori bili smisleni čak kad bi bili tehnički slobodni“ (1980, 1). Veliki procenat građana emotivno se vezuje za partije („partijska
identifikacija“, partijska lojalnost), što nije u tolikoj meri slučaj sa drugim demokratskim institucijama, na osnovu čega se može tvrditi da partije čak imaju izvestan prioritet nad tim institucijama. Nije zato slučajno da se partije poimaju kao aktivni element, „glavni protagonisti“ demokratskog poretka, „pokretačka snaga“ moderne politike (Neumann, 1963, 15), a metaforično i kao „hleb svakidašnji liberalne demokratije“ (Seiler, 1982, 3). Postojanje više samostalnih partija (najmanje dve) koje se nadmeću za podršku građana na slobodnim i ravnopravnim izborima, jedno je od konstitutivnih obeležja demokratije. Atribut „samostalne“ ima suštinski značaj, jer ako u nekoj zemlji funkcioniše više partija koje nisu samostalne – kao što je to, na primer, bio slučaj u Poljskoj, Bugarskoj, DR Nemačkoj i Čehoslovačkoj do „pluralističkog obrta“ 1989/1990. godine, ne može se govoriti o stvarnom, nego o prividnom
višepartizmu u kojem zapravo deluje samo jedna partija, dok su ostale puka dekoracija, „partije makete“. Političke partije odigrale su odlučnu ulogu u globalnom procesu
tranzicije iz autoritarnog u demokratski poredak, koji je Huntington (1991) označio sintagmom „treći talas“ demokratizacije. O njihovoj važnosti govori to što je borba za demokratski preokret u zemljama centralne i jugoistočne Evrope 1989/1990. bila usredsređena, u svojoj odlučujućoj fazi, na zahtev za održavanje slobodnih i ravnopravnih višepartijskih izbora. U većini tih zemalja ostvarena je na pluralističkim izborima 1989/1990. godine prva mirna smena na vlasti reformisanih komunističkih partija od strane novoobrazovanih opozicionih partija, a u kasnijem razdoblju u nekim zemljama tog regiona (Slovenija, Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka) uspostavljeni su demokratski poreci zavidne stabilnosti. Ukoliko su pojedine zemlje centralne i jugoistočne Evrope napredovale u procesu demokratizacije i približavale se zemljama stabilne demokratije, utoliko su se njihove partije i partijski sistemi suočavali sa sve sličnijim problemima onima u zemljama stabilne demokratije (Puhle, 2002, 59)