очекују све више и више, а конкуренција је све већа и већа. Можемо га дефинисати као
сложену друштвено-економску појаву новијег датума, па у правом смислу речи феномен
модерног друштва јер је још пре стотинак година, државе уопште нису уочавале важност
те појаве и нису биле заинтересоване да туризам укључе у састав своје политике. Тек
почетком прошлог века уочавају се најпре економски, а касније и друштвени утицаји као и
појаве. Ширењем потражње, како на просторне, временске и друге битне чиниоце,
туристичка понуда се морала прилагођавати новим могућностима и захтевима савременог
туриста. Дакле, туризам није само привредна активност, него је друштвена појава која има
за циљ хуманизацију слободног времена и унапређење односа међу људима.

За дипломски рад је одабран развој туризма у Италији, као једној од еминентних

туристичких земаља. Осим тога, Италија је земља која нам није далека па мислим да би и
могла послужити нама као добар пример развоја туризма у будућности.

Дипломски рад је подељен на пет делова. У првом, уводном делу, образложила сам

предмет, циљеве и методе свог рада. У другом делу, навела сам опште услове развоја
туризма у Италији. Изнела сам кратак преглед свих аспеката који су кулминирали
повољним условима за сам развој туризма у Италији: географије, демографије и економије
Италије. Осврнула сам се на основна обележја и структуру економије. Трећи, кључни део
је развој туризма у Италији који се састоји од три подцелине: историјски контекст развоја,
фактори туристичке понуде и организација туризма у Италији. Под факторима туристичке
понуде навела сам природне и друштвене атрактивности и туристичке атрактивности по
кључним дестинацијама Италије. Такође сам дала осврт на промет и везе па на сам
смештајни капацитет. Четврти део односи се на туристичку потражњу. Пети део рада је
закључак у којем сам формулисала главну тезу рада и изнела последњи осврт.

У раду су коришћене метода дескрипције, историјска метода, као и методе

индукције и дедукције, анализе и синтезе.

Природно географске основе развоја туризма Италије

мора на истоку, и Лигурског и Тиренског мора на западу. Припадају јој и велика острва:
Сицилија и Сардинија, као и неколико мањих отока.

Италија обухвата три природне целине: Алпе на северу, Апенинско полуострво с

острвима на југу, и Падску низију између њих. На северу и западу Италија допире у
кристалинске Западне и Централне Алпе (Monte Bianco), а и од Луганског језера и у јужне
вапненачке Алпе нпр. Доломити. У њих се од југа усецају дубоке, радом глечера
обликоване долине, по којима воде путеви до размерно приступачних прелаза у средњу
Европу.

Алпи се пружају од геновског залива на западу до Јулијских Алпа на истоку, у

дужини од 1.500 km. Грађене су од палеозојских и мезозојских стена. У јужном подножју
Алпа налази се низ моренских насипа и челних удолина алпских ледењака с великим
језерима.

Највише тачке западних и средишњих Алпа су Mont Blanc на италијанско-

француској граници и Монте Роса уз границу са Швајцарском. Апенини се пружају дуж
Апенинског   полуострва   у   неколико   паралелних   ланаца   и   настављају   се   на   острво
Сицилију. Састоје се од Северних, Средњих и Јужних Апенина. Алпи и Апенини настали
су набирањем у терцијару. На свим вишим планинама има трагова плеистоценске деобе.
Северни   Апенини   (Monte   Cimone)   допиру   до   извора   реке   Тибер,   Средњи   (Gran   Sasso
d'Italia)   до   извора   реке   Волтурно,   а   Јужни   (Serra   Dolcedorme)   до   Месинског   пролаза.
Јужније уз реку По пружа се широка Падска низија (46.000 km²), дуга је око 450 km, а
широка   око   100-200   km,   по   привреди   и   насељености   језгра   државе.   По   настанку   је
предпланинско тектонско улегнуће настало набирањем Алпа у терцијару, а испуњено је
дебелим речним наносима алпских река. Отворена је према Јадранском мору и завршава
мочварном делтом реке По.

Италија је смештена на споју евроазијске и афричке тектонске плоче, па су чести

потреси. На копну и острвима уз источни и јужни руб Тиренског мора има активних
вулкана и угаслих. Активни и дан данас су вулкани Етна, Везув, Стромболи и Вулкано.
Разведена   обала   Лигурског,   Тиренског,   Јадранског   и   Јонског   мора   дуга   је   4.996   km.
Највећа   полуострва:   Гаргано,   Калабриа   и   Салентина.   Највећи   заливи   су:   Геновски,
Тарантски   и   Венецијански.   Многобројна   оствра:   Sicilija,   Sardinija,   Elba,   Sant'   Antioco,
Panteleria,   San   Pietro,   Asinara,   Ischia,   Lipari,   Salina,   Ciglio,   Vulcano,   Lampedusa,   La
Maddalena, Favignana, Capri, Capraia, Caprera, Mare´ttimo, Montecristo, Stromboli.

С друге стране Месинског мореуза, испред западне стране италијанске обале,

простире се Сицилија, највеће острво у Средоземном мору. Највећим делом је прекривена
планинама с највишим ланцима на северу, а на истоку је активни вулкан Етна. Планине на
Сицилији су састављене од еруптивних и метаморфних стена старијих од оних на
италијанском копну.

Природно географске основе развоја туризма Италије

Алпске реке имају снежно-кишни речни режим и обилне протоке, зато су на њима

бројне хидроелектране. Највећа је италијанска река По, 652 km, која се улива у Јадранско
море, заједно са својим притокама, а то су: Dora Baltea, Sesia, Ticino, Adda, Oglio, Sarca-
Mincio, Tanaro, Trebbia, Taro, Panaro. Од већих река у Јадранско море директно се уливају:
Adige, Brenta, Piave, Tagliamento и Soča.

На јадранској страни Апенина реке су кратког тока, краће од 100 km и непосредно

се уливају у море. Изузеци су реке Тронто, Сангро и Офанто. На тиренској страни
Апенина знатно су дуже реке: Арно (241 km), Тибер (405 km) и Волтурно (175 km).

У долинама на подножју Алпа знатан је број глацијалних језера: Lago Magiore,

Lago di Lugano, Lago di Como, Lago di Iseo, Lago di Garda . Пореклом та језера су водом
испуњене долине које су створили ледници леденог доба. У Лацију су велика језера у
калдерама: Trasimeno, Bolsena i Bracciano. Клима је дугогодишњи временски режим изнад
неког места или дела земљине површине.

До сазнања о клими долази се на основу дугогодишњег проматрања

метеоролошких елемената и појава. Висина сунца и време сијања сунца тј. инсолација
имају највећи утицај на климу, уз остале чиниоце као што су распоред копна и мора,
морске струје, рељеф, надморске висине, итд.

У Алпима су зиме обично хладне и с много снега, док су лета кратка и свежа; то је

карактеристична горска клима. Северна равница, коју од Лигурског мора деле Лигурски
Алпи, има дуга и топла лета, идеална за ратарство, и припада појасу субмедитеранске
климе. Даље према југу клима је карактеристично медитеранска, с топлим, сунчаним
летима и благим зимама.

Лигурским морем дувају зими хладни ветрови. Острво Сардинија је изложено

хладном северном маестралу, док италијанском ривијером дува западни libeccio. Sirocco
из северне Африке доноси јужној Италији спарно и загушљиво време.

2.2. Демографска обележја

Италија је језично и верски углавном хомогена, али је културно, привредно и

политички врло разнолика, има 60.626.442 становника према подацима из 2011. године.
Густина насељености износи је 201 становник по метру квадартном. Најмање је насељена
покрајина Valle d'Aosti, а највећа је у покрајини Напуљ. Великом се густином истичу
индустријска подручја северне Италије, пољопривредно развијена Падска низија, лигурска
и јадранска обала, Кампања и северна Сицилија. У ретко насељена подручја убрајају се
алпски, апенински и острвски планински крајеви, као и мочварни делови Тоскане и

http://sh.wikipedia.org/wiki/Geografija_Italije

Природно географске основе развоја туризма Италије

Рим

2.553.873

Милано

1.299.439

Напуљ

995.171

Торино

902.255

Палермо

675.277

Ђенова

605.084

Извор:

http://hr.wikipedia.org/wiki/Gradovi_Italije

2.3. Привреда Италије

2.3.1. Основна обележја привреде

Италија представља једно од најјачих европских привреда и заузима четврто место

међу   најразвијенијим   земљама   ЕУ,   док   на   светској   ранг-листи   најразвијенијих   земаља
губи корак и ове године су је прескочиле Кина и Канада, тако да сада заузима девето
место.   Италијанска   привреда   је   препознатљива   по   малом   и   средњем   предузетништву
(више од 70% БДП), модној индустрији текстила, обуће и кожне галантерије, дизајну као и
прехрамбеној индустрији. Подељена је на развијени север с доминирајућим приватним
фирмама и мање развијени, претежито пољопривредни југ. Унутрашњи промет и размену
у италијанској привреди условљавају потребе и навике тржишта од преко 60 милиона
становника,   а   држава   је   традиционално   у   великој   мери   укључена   у   привреду   преко
индустријских   холдинга   у   њеном   власништву,   као   и   преко   задруга   (трговина   и
пољопривреда) у којима има велики утицај.

Такође, карактеристика италијанске привреде је и велика зависност од сироваима и

енергије, јер Италија више од 75% својих енергетских потреба увози.

Економска политика Италије темељи се на заједничкој економској политици ЕУ, и

последњих година улаже велике напоре у одржавању избалансираног прорачуна што јој
тешком муком и успева. Италија је била једна од главних заговарача и аутора заједничке
трговинске   политике   ЕУ,   при   чему   је   посебан   интерес   имала   за   успостављањем
механизама   заштите   домаће   привреде   од   конкуренције   јефтиних   производа   из   земаља
Далеког   истока   (Кина,   Тајван,   Кореја,   Индија,   Јапан).   Механизми   заштите   трговине
примењују се у складу с правилима WТО-а и у складу с Уредбом ЕУ о трговинским
баријерама у случајевима када се увоз сматра нелојалном конкуренцијом, као што је то
било код текстилних производа, обуће и беле технике.

Италијанско тржиште спада у ред високо развијених, слободних и отворених

тржишта, и као такво је изложено сталној и великој конкуренцији, као и продору капитала
из пропулзивнијих земаља западног света који мења власничку структуру реномираних и
познатих италијанских фабрика. Последних година такав тренд се посебно очитавао у
прехрамбеном сектору, банкарству, транспорту и дистрибуцији енергије.