1
САЖЕТАК
Лексичко-семантичка способност је важна детерминанта језичког развоја и способности
учења. У овом раду су приказани резултати процене способности именовања и
дефинисања појмова код деце са специфичним језичким поремећајем. Истраживање је
спроведено у циљу утврђивања разлика у способностима именовања и дефинисања
појмова између деце са специфичним језичким поремећајем и деце типичног говорно-
језичког развоја, као и између деце са специфичним језичким поремећајем експресивног
и рецептивно-експресивног типа. Узорком је обухваћено 20 деце са специфичним
језичким поремећајем и 20 деце типичног говорно-језичког развоја, узраста од 5 до 7
година. Способност именовања је процењена Тестом речника за децу од 3 до 7 година,
док је способност дефинисања појмова процењена Тестом за испитивање говорне
развијености – тест дефиниција. Истраживањем је утврђено да постоји значајна разлика
у постигнућу на свим тестовима деце са специфичним језичким поремећајем у односу
на децу типичног говорно-језичког развоја, као и деце са специфичним језичким
поремећајем експресивног типа у односу на рецептивно-експресивни тип.
Кључне речи:
лексичко-семантичка способност, именовање, дефинисање појмова,
специфични језички поремећај
4
Под значењем речи подразумева се да је реч способна да замењује или представља
предмете, изазива блиске асоцијације, анализира предмете и да апстрахује и уопштава
њихове симболе. Реч не само да замењује предмет, већ га и анализира, уводи га у систем
сложених веза и односа. Под термином категоријално или појмовно значење
подразумева се замишљена или апстрактна, уопштавајућа и анализирајућа функција.
Реч није само оруђе мишљења већ и средство споразумевања/комуникације. Свако
комуницирање, односно преношење информације захтева од речи не само да указује на
одређени предмет већ и да генерализује информације о том предмету. Дакле,
апстрахујући обележје и генерализујући предмет реч постаје оруђе мишљења и средство
комуницирања.
Структура речи је сложена. Реч има предметну припадност, тј. она означава предмет и
има функцију одређеног значења, тј. истиче обележја и генерализује их, анализира
предмет, сврстава га у одређену категорију и преноси општељудско искуство (Лурија,
2000). Најпре сазрева разликовање, а затим и генералисање, што подразумева смену
психолошких операција (које дете користи решавајући задатак) и прелази од
очигледно–акционог издвајања обележја према вербално-логичком уопштавању,
увођењу очигледних предмета у заједничку апстрактну категорију. Код предшколске
деце не доминира операција проналажења сличности, већ операција разликовања –
указивања на очигледна обележја која праве разлику између два поменута објекта. Код
млађе деце (у школи) већ се јавља операција уопштавања која добија облик издвајања
заједничких обележја, али је још увек очигледно поређење предмета или увођење оба
предмета не у заједничку апстрактну категорију, већ у заједничку очигледну ситуацију.
Старијој деци (ученицима) већ је доступна и апстрактна операција, чак и у условима
сложеног конфликтног задатка када је због правилног решења неопходно игнорисати
јасно истакнуте разлике (Голубовић, 2012).
Лексика је организован подсистем језичког система, отворен и завистан од живота
језичке заједнице. Најмања самостална јединица лексичког система је лексема у чијој су
структури несамосталне значењске јединице – лексичка морфема и обличка морфема,
односно творбена основа и творбени формант.
Лексичко значење подразумева значење лексичких јединица, а реченично значење
5
подразумева значење синтаксичких јединица и може се сматрати као што наводи Т.
Прћић, да су ,,ова два типа значења тесно повезана и у великој мери међусобно
повезана“ (Прћић, 2008, стр. 25, према Чолић, 2013).
Значење се дефинише као ментални садржај представљен у одређеном појму, који се
преноси од енкодера до декодера (пошиљалац и прималац поруке), уобличавањем у
језичке јединице.
Лексичка семантика се бави лексичким јединицама (лексеме, афикси, идиоми),
лишеним конткста, стога одговора на питање шта све одређена лексема значи и може да
значи. Она обухвата унутарјезичке чиниоце, односно кодну компетенцију знања о
језику (Прћић, 2008). Под кодном компензацијом се подразумева способност
комбиновања лексичких јединица у саставу синтаксичких јединица и претпостаља
познавање дескриптивног значења.
Способност бирања и прилагођавања лексичких јединица различитим комуникационим
ситуацијама представља комуникативну компетенцију и претпоставља познавање
асоцијативног значења. Ове две компетенције постоје на два различита нивоа језичке
структуре, али међу њима постоји висок степен комплементарности (Прћић, 2008).
Да би се дошло до дефинисања значења неког именованог појма уочавањем његових
општих и посебних карактеристика који га потпуно диференцирају од других појмова,
потребно је да се стекну услови когнитивне и лексичке зрелости (Кашић, 2002).
До школског периода деца развијају елементарну граматику матерњег језика и
способност разумевања и употребе дужих и сложенијих исказа. Када се говори о
језичком развоју у школском периоду, најчешће се истиче лексичко-семантички развој
који тада подразумева успостављање хомонимних, синонимних, антонимних,
подређених и надређених појмовних односа.
Поред значењских односа међу различитим речима, развија се способност разумевања и
употребе фигуративних израза, поређења и метафоризације (Лазаревић и Шефер, 2009).
Богатство речника, његов опсег и развијеност, као и разумевање сложених значењских
односа међу речима представљају поуздане индикаторе језичког развоја и предикторе
7
2. Говорно-језички поремећаји
Нормалан развој говора и језика повезан је са нормалним психофизичким развојем
детета. Свако одступање сензомоторног и/или неуролошког развоја може довести до
успоравања, застоја или прекида у развоју говора и језика. Проблем настаје када дете не
може да савлада неки од говорно-језичких нивоа који одговара његовом хронолошком
узрасту.
Степен, врста и време настанка оштећења одређеног нивоа условљава појаву
различитих облика патолошких испољавања говора и језика од дислалије, развојне
дисфазије, дислексије, дисграфије, поремећаја флуентности, до потпуног одсуства
говора услед оштећења слуха различитог степена.
Патологија говорних и језичких способности код деце представља изузетно значајно
научно подручје, још увек недовољно дефинисано због своје сложености и постојећих
дилема које се односе на етиологију, класификацију, дијагностику и третман. Говорни
поремећаји се односе на поремећаје у продукцији гласова или квалитета гласа, док су
језички поремећаји сметње или у разумевању речи или способности да се
употребљавају речи и нису у вези са продукцијом говора. Говорно-језички поремећаји
код деце могу настати као последица дејства различитих етиолошких фактора:
оштећења мозга, оштећења слуха, интелигенције, социјалне депривације и услед других
фактора. Поред тога, код неке деце се испољавају поремећаји у развоју говорно-
језичких способности, без присуства неуролошких, интелектуалних, или слушних
оштећења. Ови поремећаји представљају групу развојних поремећаја језика, који се
означавају термином развојна дисфазија, или специфични језички поремећај (енгл.
Specific Language Impairment, SLI).
Приликом утврђивања језичког статуса код деце неопходно је утврдити говорну
развијеност (заостајање у развоју говора) и евентуално присуство говорно-језичких
поремећаја. Показатељ језичке развијености деце (индекс језичке развијености) добија
се на основу: спососбности дискриминације гласова и акцента; артикулације гласова и
акцента; стања речника; стања синтаксе; присуства говорних поремећаја; говорне
