Bolji vid bez naočala

HARRY BENJAMIN : 

BOLJI VID BEZ NAOČALA 

UVOD 

Dopuštajući mi užitak i povlasticu pisanja uvodne riječi za 

knjigu o prirodnim načinima liječenja tegoba vida, gospodin Be-
njamin mi je također pružio priliku da istaknem koliko je raširena 
potreba za sistemom koji zagovara. 

Dugo sam bio svjestan nedostataka Batesovog sistema, ma 

koliko on bio pohvalan i koristan. Mnogi moji pacijenti priznali 
su da nisu uspjeli poboljšati svoje stanje korištenjem tog sistema, 
sve dok, pod mojim nadzorom, nisu pročistili tkiva svojih tijela, 
toliko da bi konačno bili u stanju osigurati najbolje rezultate. 

Mogu potvrditi izjavu gospodina Benjamina da su mnogi 

slučajevi očnih tegoba riješeni liječenjem samim

 postom

. Poslije 

dugog posta, mnogi od onih ljudi koji su nosili naočare mogli su 

ih sasvim ostaviti ili ih zamijeniti slabijima. 

Cijeli sistem liječenja tako je prikazan u ovoj knjizi gospodina 

Benjamina, da će osposobiti mnoge ljude da savladaju najteže i 

najupornije slučajeve očnih tegoba, pod uvjetom da su strpljivo i 
istrajno predani postizanju cilja. 

Da je knjiga poput ove potrebna, posvjedočilo je široko za­

nimanje za niz članaka Benjamina u časopisu

 Zdravlje za sve,

 i 

siguran sam da će ova, njegova prva knjiga, postići zapažen 

uspjeh. U svakom slučaju, autor je siguran da će njegova knjiga 
donijeti mnogo dobra. 

Champneys, STANLEY LIEF 

Tring, Engleska 

Kriza 

Kriza je nastupila oko sedamnaeste godine; puno sam učio 

(jednog dana sam htio postati netko), i iznenada mi se razvila he-

moragija u lijevom oku. 

U isto vrijeme moje opće stanje se pogoršalo, i moje vratne 

žlijezde se znatno povećaše, pa su odstranjene, zajedno s kraj­
nicima. 

U bolnici je ustanovljeno da mi je oslabio vid, i da bih od­

morio oči dozvoljeno mi je bolovanje od šest mjeseci. Naočale 
koje sam dobio bile su od —18 dioptrija, —4 dioptrije jače od 
prethodnih. 

U opasnosti da izgubim vid 

Nastavio sam s naočalama —18 kroz čitavo razdoblje rata u 

različitim vladinim predstavništvima, no 1918. mi je savjetovano 

da sasvim napustim činovnički posao, jer je postojala opasnost 
da sasvim izgubim vid. Ovaj savjet, usput rečeno, dao mi je speci­

jalist iz Harley Streeta. 

Poslušao sam i potražio neki prikladan posao, ali uspio sam 

naći samo jedan koji je davao nade — zanimanje trgovačkog 
putnika... 

Najjače moguće naočale 

Nakon nekoliko neuspjelih pokušaja, na sreću, uskoro sam 

naišao na poslodavca koji me je razumio i suosjećao sa mnom, 

tako da mi je dozvolio da nastavim svoja proučavanja filozo­

fije, psihologije i političkih nauka (koje su me najviše zanimale). 

Cijelo vrijeme redovno sam odlazio specijalisti, postepeno 

mi je postalo jasno da je moj vid sve lošiji i lošiji, uprkos radu na 
zraku — sve dok mi nije u mojoj 26. godini specijalist dao naj­

jače moguće naočale: 

desno oko: —20 sph. —3 cyl. 170 

lijevo oko: -20,5 sph. -3 cyl. 170 

„Ništa se više nije moglo učiniti za mene" 

Rekao mi je da nije u stanju više ništa učiniti za mene, da 

moram prestati potpuno s čitanjem — mojom najvećom radosti, 

i da moram biti vrlo pažljiv da se mrežnice oba oka ne bi odvojile 
uslijed naprezanja. 

Veseo razgovor, zar ne? Međutim, ja sam nastavio po starom, 

putujući širom zemlje, boraveći u najskupljim hotelima, i bijah 
uspješan u svom zanimanju (zahvaljujući poslodavčevoj ljubaz­

nosti prema meni), no pomisao da ću ostatak života provesti bez 
knjiga i uz uvijek prisutnu opasnost od potpunog sljepila, nije 
davala mnogo nade. 

Snažne naočale beskorisne 

Nastavio sam godišnje posjete Harley Street-u, i uvijek su 

me „tješili" izvještajem specijaliste o mom stanju, sve do 28. 

godine kad sam osjetio da moje oči ne mogu više dugo izdržati. 
Vid mi je brzo propadao — bilo mi je teško išta čitati ili pisati, 
uprkos vrlo jakim naočalama koje sam nosio. U glavi bi mi se 
javljali bolovi pri najmanjem pokušaju da gledam nešto na 

blizinu, i konačno sam shvatio da drastično treba učiniti nešto 

— ali što? Specijalist mi nije mogao pomoći, tako mi je rekao! 

Čudo se događa 

U ožujku, 1926, odlučio sam napustiti posao — koji mi je 

donosio lijep prihod — i otići živjeti na selo, i upravo u to vrijeme 
dogodilo se čudo. 

Od prijatelja sam dobio da pročitam knjigu, ili bolje da mi 

se pročita (nisam bio u stanju sam čitati). Naslov je bio: „Savr­

šen vid bez naočala", autora W. H. Batesa, iz New Yorka. Prija­
teljev brat je vježbao po Batesovom načinu i znatno mu se po­
boljšao vid, tako su mi rekli. Ponio sam knjigu kući, brat mi ju 
je čitao, i odmah sam shvatio da je Batesovo gledanje na uzrok 
manjkavog vida i njegovo liječenje pravo; znao sam to instiktivno. 

Oftalmolozi griješe — dr. Bates je u pravu 

Uvidio sam da specijalist iz Harley Streeta, i vojska oftalmo­

loga i okulista, koji daju ljudima naočale, griješe i da je dr. 
Bates u pravu. 

Naočale ne će nikad „izliječiti" manjkav vid — one čine 

oči još lošijim — i sve dok ih netko nosi ne postoji mogućnost 

1 

UVODNO 

Manjkav vid danas je rašireniji no u bilo kom razdoblju 

svjetske povijesti. Spominje se mnogo uzroka, od kojih se glav­
nim smatra povećano korištenje umjetnog svjetla, uglavnom 
električnog i popularnost kina, tv, kompjutera. 

Težnja da ljudi sve više vremena provode u uvjetima nuž-

nog korištenja umjetnog svjetla, i svakodnevno sve veća popu­
larnost televizije, uzrok je očekivanju da će se manjkav vid 
širiti brže u godinama koje dolaze. Činjenica da se za ovakvo 
stanje stvari okrivljuju uvjeti pod kojima danas živimo otkriva 

da nošenje naočala ne uspjeva zaustaviti ovu rastuću prijetnju 

ljudskom zdravlju, i da je takvo liječenje samo privremeno. 
zapravo, niko ne očekuje da liječi manjkav vid pomoću na­

očala. Najviše, što se njima namjerava postići je da se onaj koji 
pati od manjkavog vida oslobodi što je moguće više neugo­
dnosti. 

Mnogi ljudi će se složiti da su ova vidna pomagala ružna 

sama po sebi; postoji uvijek opasnost njihovog lomljenja i 
nanošenja povreda onom tko ih nosi; naočale spriječavaju 
mnoge ljude da se bave sportskim aktivnostima i društvenom 

razonodom uopće; ipak, uprkos sveg ovog, na naočale se gle-
da kao na blagodat i sreću čovjeka, i, jedan od velikih prona-
lazaka civilizacije — na nivou vrijednosti telefona i radija. 

Lako je shvatiti zašto su naočale tako visoko cijenjene; 

bez njih milijuni ljudi ne bi uspjeli živjeti i raditi kao što to 
sa njima rade, a svakog dana sve ih je više koji se oslanjaju na 
njihovu pomoć. Uzrok ovakvoj praksi je uvjerenje javnosti 
da se manjkav vid ne da izliječiti, i da je jedini mogući lijek 
nošenje naočala.