pažnju, analizu i hitne reforme radi poboljšanja kvaliteta usluga i zaštite prava korisnika.
Ustanove SZ se često suočavaju sa nedostatkom finansijskih resursa, što ograničava njihove
mogućnosti da pruže adekvatnu brigu. Nedostatak kvalifikovanog osoblja, nedovoljna obuka i
edukacija, kao i visoka fluktuacija zaposlenih, mogu uticati na kvalitet pruženih usluga i
dovesti do propusta. Mnoge ustanove se suočavaju sa zastarelim i neadekvatnim
infrastrukturnim i tehničkim uslovima. U ovom kontekstu, potrebno

je prepoznati, adresirati i

preduzeti mere za rešavanje ovih problema kako bi SZ bila efikasna i odgovorna.

Poboljšanje SZ zahteva integrisani pristup koji uključuje jačanje institucija, resursa,

obuke, saradnje, koordinacije i participacije svih relevantnih aktera, uključujući decu,
porodice, stručne kadrove, nevladine organizacije, medije i druge. Srbija je sprovela niz reformi
u oblasti SZ, uključujući unapređenje zakonodavstva, jačanje kapaciteta institucija i
poboljšanje pristupa uslugama za decu i porodice. Međutim, uprkos sprovedenim reformama,
uočeni su nedostaci i propusti koji zahtevaju reforme i unapređenja, gde je najbitnije raditi na
nedostatku finansijskih resursa, nedovoljne infrastrukture, nedostatak kvalifikovanog osoblja,
nedostatak inkluzivnih i individualizovanih usluga, kao i potreba za daljim unapređenjem
zakonodavstva i usklađivanje politike i prakse.

1. Socijalna zaštita dece kroz istoriju i njene reforme

Nakon srpsko-turskih ratova 1876.-1878. zabeleženo je prvo organizovano zbrinjavanje

dece u Srbiji. Prosvetni i humanitarni radnici su bili podstaknuti velikim brojem ratnih siročadi

da pokrenu inicijativu o uvođenju veće državne brige o deci bez roditeljskog staranja. Nakon
Prvog svetskog rata osnivaju se brojna građanska i milosrdna udruženja koja, uz pomoć
inostranih humanitarnih organizacija, pomažu rad domova za smeštaj dece. Od 1919. godine,
kada je donet Pravilnik i Poslovnik državne zaštite dece i omladine, a kasnije i Zakon o zaštiti
dece i mladeži, podsticao se razvoj porodičnog smeštaja. U periodu između 1929.-1931. po
ugledu na „Farme beba“ u Velikoj Britaniji (Corby, 2000), osnivane su tzv. dečije kolonije u
Miloševcu i Čortanovcu, Staparu kod Sombora i Čurugu. Rad socijalnih službi nakon II
svetskog rata je obeležio period obnove i izgradnje zemlje, a zasnivao se na zbrinjavanju
velikog broja ratne siročadi, tj. „decu palih boraca“. Krajem 1944. po ugledu na tadašnji
Sovjetski Savez, osnivaju se domovi za smeštaj, pa je npr. na teritoriji Vojvodine planski
izgrađen smeštaj za 10.000 dece različitog uzrasta. Broj dečijih domova se posle nekoliko
godina znatno smanjio, jer više nije bilo potrebe za zbrinjavanjem tako velikog broja dece.

U periodu do kraja osamdesetih godina 20. veka sledi doba socijalističkog

samoupravljanja i društvenog dogovaranja. Tada se razvija: profesionalan socijalni rad,
socijalne službe i socijalne usluge u zajednici. 1963. godine u Beogradu je formiran Centar za
porodični smeštaj i imao je za cilj da unapredi i revitalizuje porodični smeštaj dece u skladu sa
savremenim zahtevima nauke i prakse. U hraniteljske porodice i u domove se smeštaju deca čiji
su roditelji nepoznati, umrli ili nestali, zatim deca čiji je razvoj „ometen porodičnim prilikama“,
kao i deca čiji su roditelji u bili na radu u inostranstvu (Vidanović, 1996).

Usled izbijanja rata u tadašnjoj Jugoslaviji 90-tih godina, došlo je do porasta

nezaposlenosti, socijalne nesigurnosti, osiromašenja porodica, visoke inflacije, zatim sankcija i
velikog broja izbeglica u Srbiji. Kao posledice novonastale situacije usledila je pojava dece
beskućnika ili napuštene i ostavljene dece. Ta deca su najčešće upućivana na smeštaj u velikim
rezidencijinim institucijama, a one su decu razvrstavale po uzrastu, ometenosti i problemima u
ponašanju. U godinama visoke inflacije hranitelji nisu redovno dobijali naknade za izdržavanje,
a u jednom periodu finansiranje porodičnog smeštaja je potpuno prestalo, što je skoro uništilo
lanac hraniteljskih porodica i povećalo broj dece u institucijama. U drugoj polovini 90-tih
godina razvijani su brojni projekti za revitalizaciju porodičnog smeštaja. Podaci iz 2001.
godine pokazuju da je od oko 4000 dece bez roditeljskog staranja na smeštaju u Srbiji, tj. njih
oko 50% na porodičnom, a oko 50% na domskom smeštaju (Kuzmanović i sar., 2002). Pri tome
je oko 17% dece na smeštaju u institucijama bilo uzrasta od 0 do 3 godine.

Četvrti period, koji počinje 2002. godine i traje do danas, predstavlja period reforme

socijalne dečije zaštite, u kojoj se prioritet ima razvoj usluga u zajednici, deinstitucionalizaciji i
razvoju porodičnog smeštaja kao preferencijalnog smeštaja za decu. Naglašava se razvoj
usluga u zajednici, preventivnim merama za porodice u riziku od napuštanja ili izdvajanja dece,
na pravima deteta, na većoj uključenosti roditelja kao ravnopravnih partnera u planiranju
usluga, na uvažavanju individualnosti i kulturnih razlika, kao i na jasnim standardima za
kontinuiran i odgovoran rad.

Rad na reformi sistema SZ je započet 2000. godine, a među prioritetima naglašava se

razvoj: alternativnih formi smeštaja; uspostavljanje standarda za mehanizam „čuvanja ulaska u
sistem“ (gate keeping); razvoj usluga u zajednici; uključivanje nevladinog sektora u pružanje
usluga. Nakon usvajanja Strategije Razvoja Socijalne Zaštite (SRSZ) 2005. godine, usvojeni su
sledeći zakonski dokumenti: Porodični zakon (2005); Pravilnik o organizaciji, normativima i
standardima CSR (2008); Pravilnik o hraniteljstvu (2008); Zakon o SZ (2011). Tada su

najšire prihvaćenih sporazuma na području ljudskih prava u istoriji, a potpisalo ju je 196
država.

Prema Konvenciji, sva prava su jednako važna i međusobno povezana

Međutim, iz Konvencije se mogu izdvojiti četiri osnovna principa na kojima se ona

zasniva i na kojima se zasnivaju sva ostala prava: a)

pravo deteta na život, opstanak i razvoj;

b) participacija; c) nediskriminacija; d) najbolji interes deteta

i uvažavanje.

Shvatanje da deci treba priznati prava, zasnovano je na istraživanju razvojnih

mogućnosti deteta i na kategorizaciji karakteristika svojstvenih detetu. Zahtevi su proizišli iz
prirodnog prava i našli su podršku u liberalno orjentisanim teorijama, čiji su predstavnici pre
svega bili psiholozi. Liberalno orjentisane pristalice, van pozitivizma, često ne nalaze
saveznike pa proizilazi da Konvencija nije baš zasnovana na sazreloj svesti i univerzalnoj
moralnoj normi. Iz ovoga sledi da prava deteta, sadržana u međunarodnom pozitivnom pravu,
pre imaju naredbodavni karakter. Postojećim normama, države se obavezuju da sprovode
odredbe ovog ugovora, koje su često kontradiktorne sa običajima i moralom tog konkretnog
društva. Cilj Konvencije je pre svega da menja mentalitet u odnosu na prihvatanje deteta kao
jednakog ljudskog bića.

Prava deteta u Republici Srbiji - preporuke Komiteta za prava deteta Ujedinjenih nacija (youtube.com)

2.1. Osnovna načela iz Konvencije

Već pomenuta osnovna četiri principa o dečijim pravima su pretpostavka za

ostvarivanje svih dr. prava iz Konvencije.

Pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu:

Podrazumeva pravo deteta na najviši mogući

nivo postizanja i pružanja zdravstvene zaštite. Takođe, dete ima pravo na korist od
socijalne sigurnosti dok države potpisnice imaju odgovornost osigurati stvaranje uslova
koji omogućavaju ostvarivanje ovog prava. U skladu sa ovim proizilazi pravo svakog
deteta na životni standard dostojan njegovog fizičkog, mentalnog, duhovnog, moralnog i
društvenog razvoja.

Pravo na život, opstanak i razvoj

: Svako dete ima neotuđivo pravo na život, a države

potpisnice trebaju osigurati maksimalni opstanak i razvoj deteta.

Najbolji interes deteta

: U svakom postupku koji se odnosi na decu, najvažniji faktor treba

biti najbolji interes deteta.

Nediskriminacija

: Svako dete ima pravo na jednaku zaštitu od svih oblika diskriminacije,

nezavisno od rasnog, etničkog, verskog, jezičkog ili dr. statusa. Dete s invaliditetom
takođe ima pravo na puno uživanje svih ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nadalje se izdvajaju:

1. Građanska i politička prava: