Specijalna epidemiologija 2

VEKTORSKE  ZARAZNE BOLESTI
Vektorske zarazne bolesti su bolesti koje se prenose putem trećih organizama – vektora. Ranije je korišćen naziv transmisivne bolesti koji  potiče od sovjetskog naučnika Pavlovskog. Međutim, u svetskoj literaturi je opšteprihvaćen naziv vektorske bolesti,  pa je poslednjih godina i u našoj epidemiologiji prihvaćen ovaj naziv.

Opšte epidemiološke karakteristike
Uzročnici velikog broja zaraznih bolesti ljudi i životinja  prenose se putem zglavkara ili  artropoda. Artropode predstavljaju biološke vektore bolesti, što znači da su neophodni u procesu razvoja i razmnožavanja uzročnika, za razliku od mehaničkih prenosilaca u kojima se ne vrši razmnožavanje i razvoj uzročnika (domaća muva koja mehanički prenosi uzročnike nekih crevnih zaraznih bolesti). Osnovna epidemiološka karakteristika  vektorskih  bolesti je da su  krvne zaraze kod kojih se uzročnik nalazi u krvi, a prenose se posredstvom hematofagnih vektora iz grupe artropoda.
Istorijat. Vektorske zarazne bolesti su značajno uticale na tok ljudske istorije. Tako je prva pandemija kuge, koja je zahvatila skoro sve poznate zemlje Evrope u šestom veku naše ere, za 50 godina odnela oko 100 miliona ljudi. Druga pandemija kuge, koja se odigrala u šesnaestom veku odnela je 50 miliona ljudi, a u tadašnjim evropskim zemljama umro je svaki četvrti stanovnik. Tako je kuga promenila društvenu strukturu u srednjevekovnoj Evropi.
Pegavi tifus je stalni pratilac čovečanstva. On je redovni pratilac ljudskih stradanja i nesreća vezanih za ratove, gladne godine i elementarne nepogode. Pegavac je imao presudnog uticaja na ishod mnogih ratova u svetu. Zbog toga je proglašen jednom od najstarijih i najopasnijih ratnih zaraza.
Danas su vektorske bolesti i dalje glavni uzrok obolevanja i umiranja ljudi koji žive u tropskim i subtropskim zemljama i značajno doprinose njihovom ekonomskom zaostajanju, naročito malarija.
Podela. Vektorske bolesti se mogu grupisati prema rezervoaru, vrsti uzročnika i stepenu vezanosti za vektorski način prenošenja.
Prema rezervoaru vektorske bolesti mogu biti:

•  Antroponoze, kod kojih je čovek jedini rezervoar  bolesti (pegavi tifus, malarija, rovovska groznica);
•  Antropozoonoze (zoonoze), kod kojih su životinje i artropode rezervoar bolesti. Ovo su  prirodnožarišne infekcije jer se rezervoar uzročnika nalazi u slobodnoj prirodi, a čovek se uglavnom slučajno uključuje u lanac ishrane artropoda. Artrotode prenose oboljenje među životinjama, a sa inficiranih životinja na čoveka (virusni meningoencefalitisi, tularemija, Krimska-Kongo hemoragijska groznica)

Prema etiologiji vektorske bolesti mogu biti izazvane:

•     rikecijama (pegavi tifus, Brill-Zinnsserova bolest, rovovska groznica, erlihijaza);
•     virusima (žuta groznica, denga, papatači groznica, Krimska-Kongo hemoragijska groznica, krpeljski meningoencefalitis);
•     protozoama (malarija, babezijaza, lajšmanijaza, tripanozomijaza);
•     bakterijama (kuga, lajmska bolest);
•     helmintima  (filarijaza)

Prema  stepenu vezanosti za vektorski način prenošenja vektorske bolesti mogu biti:

•     Obligatno vektorske,  kod kojih  je vektorski  put jedini ili uglavnom jedini put prenošenja bolesti u prirodi (pegavi tifus, malarija, lajmska bolest);
•     Dominantno vektorske, kod kojih je vektorski put dominantan, ali je u datim okolnostima moguć i drugi put prenošenja. Tako se Krimska-Kongo hemoragijska groznica dominantno prenosi krpeljima, ali se može preneti i u kontaktu sa krvlju obolele osobe, naročito u bolničkim uslovima. Takođe se i kuga, u prirodnim žarištima prenosi preko pacovske buve, ali kada dođe do razvoja plućne kuge, uzročnik se prenosi aerosolima između ljudi, bez prisustva vektora);
•     Alternativno ili fakultativno vektorske  bolesti, kod kojih je vektorski put jedan od puteva prenošenja, najčešće u prirodnim žarištima, ali su za prenošenje na čoveka mnogo značajniji drugi putevi prenošenja kao što su: aerogeni, hidrični, alimentarni i kontaktni put (Q-groznica, tularemija).

Rezervoar zaraze kod vektorskih bolesti može biti čovek, životinje i artropode. Kod vektorskih zoonoza, rezervoar zaraze su životinje, kako domaće tako i divlje životinje, a često su glodari. Kod antroponoza  rezervoar je čovek. Artropode predstavljaju put prenošenja zaraze. Međutim, one su i  izvor, a često i rezervoar zaraze, ukoliko se agens prenosi transovarijalno (preko ovarijuma) na potomke, kao što je slučaj kod krpelja, flebotomusa i grinja.