2
Микобактериум су отпорност на алкохолне киселине, миколне киселине са
60 - 90 Ц атома које се цепају пиролизом, неметил естри са атомима Ц22
до Ц26, садржај гванина и цитозина (Г +Ц) у ДНК 61-71 мол %. Једини
изузетак је М.lepraecia, чији садржај Г+Ц износи 54 до 57 мол %.
Микобактерије и сродни родови (Corinebacterium, Gordonia, Tsukamurella,
Nocardia, Rhodococcus) имају сличну структуру ћелијског зида са високим
процентом липида. Садржај липида варира током животног циклуса у
зависности од присуства хранљивих материја неопходних за раст. Липиди
и воскови на површини зида су одговорни за карактеристике рода, као што
су: отпорност на киселину, хидрофобност и отпорност на антибиотике и
дезинфекциона средства. Врсте унутар рода показују значајне разлике у
неколико карактеристика (табела 21-1 ., 21-2.). Већина живи и размножава
се у руралним подручјима и ретко или скоро никада не изазивају болести.
Неке микобактерије су обавезни патогени за људе и животиње,
преферирајући да живе унутар макрофага и других мононуклеарних
ћелија. Ове микобактерије не могу да се размножавају у окружењу без
живог домаћина. То су М.leprae, М. lepraemurium. М.avium subsp.
Paratuberculosis и припадници М.tuberculosis complek.
Опште карактеристике микобактерија
Микобактерије су аеробни, непокретни, благо увијени бацили дужине 1-
10 µм (најчешће 3-5 µм) и ширине 0,2-0,6 µм, без спора, а време
репликације је од 2 до 24 сата. Факултативни су интрацелуларни,
прототрофни и хетеротрофни (сами се синтетишу или узимају готова
једињења као извор угљеника и азота). Не поседују класичне факторе
вируленције као што су токсини, фимбрије или капсуле. Обојене основном
бојом карбол-фуксином због високог садржаја липида у ћелијском зиду,
задржавају боју и после бојења киселим алкохолом и једине су бактерије
3
које су потпуно отпорне на киселине. Цео процес задржавања и везивања
боје на молекуларном нивоу још увек није потпуно јасан. Познато је да ова
карактеристика зависи од интегритета ћелијског зида микобактерије,
присутних хранљивих материја и парцијалног притиска кисеоника.
Успавани или упорни бацили М. туберкулосис често се не могу обојити
Ziehl-Neelsen (З-Н) методом. Подносе ниске температуре, за разлику од
осетљивости на топлоту, УВ зраке и сунчеву светлост. У спутуму или
воденом раствору на температури између 30 и 37 °Ц губе виталност у року
од недељу дана.
Ћелијски омотач се састоји од цитоплазматске мембране, ћелијског зида и
спољашњег слоја сличног псеудокапсули. Ћелијски зид је јединствен међу
прокариотима и састоји се од унутрашњег слоја пептидогликана, који су
ковалентно везани полисахариди, и арабиногалактана, чији су спољашњи
делови естерификовани миколном киселином. Миколне киселине су
изузетно дугачке и садрже 60-90 атома угљеника. Спољни слој се састоји
од псеудокапсуле која садржи протеине и полисахариде. Претпоставља се
да псеудокапсула има заштитну функцију.
Подела микобактерија
Према клиничком значењу, микобактерије се деле у три групе: стриктно
патогене врсте (обично се не налазе у животној средини), условно
патогене врсте за људе и животиње (понекад нису изоловане из околине -
М.haemophylum) и сапрофитне врсте, само патогене. у изузетним
случајевима (Mgordonae, М.terrae).
МИКОБАКТЕРИЈУМ ТУБЕРКУЛОСИС
М. туберкулосис је обавезан узрочник људских болести и једини је
човеков природни домаћин. Узрокује туберкулозу, а инфекција се са
болесне особе на здраву особу преноси углавном удисањем зараженог
аеросола који се ствара при говору, кашљању и кијању.
