Правну способност стиче лице које је живо рођено, а престаје смрћу. Она постоји
између два екстрема - рођења и смрти. У правној књижевности је спорно када се сматра
да је дете рођено. По једном мишљењу рођење није окончано изласком детета из утробе
мајке него се захтева и пресецање пупчане врпце. Све до тог момента дете је саставни
део туђег тела.

Друго мишљење за настанак физичког лица не захтева да је пупчана врпца која везује
мајку за дете пресечена.

Да би новорођенче постало физичко лице, потребно је да је након рођења давало знаке
живота (не мора се огласити плачом, како су то у римском праву захтевали неки правни
писци). Зачетак који је побачен пре органогенезе (формирања органа детета) и када би
давао знаке живота, не сматра се физичким лицем. Ако су, код зачетка који је побачен
формирани органи, он би се, начелно, сматрао физичким лицем ако даје знаке живота.
У случају да су наведене чињенице спорне, суд ће их утврђивати саслушањем вештака
медицинске струке и осталим доказним средствима.³

Под одређеним условима специфичну, ограничену правну способност има и зачетак.
Наиме, зачето дете сматра се као рођено ако је то у његовом интересу, а роди се живо.
Наследити може и дете већ зачето у тренутку оставиочеве смрти, ако се роди живо.
Према томе, зачетак је условни субјект. Ако се не роди живо, сматра се да никада није
постао субјекат права. Уколико орган старатељства друкчије не одреди, о правима још
нерођеног детета стараће се један од његових родитеља.

Физичко   лице   настаје   ако   је   рођено,   показује   знаке   живота,   а   потиче   од   жене   и
мушкарца,   без   обзира   на   изглед   и   виталитет   (да   ли   ће   врло   брзо   умрети   -   нпр.   за
неколико минута). Под утицајем римског права стоји да: „Под именом лица (особе)
узима закон свако човечије створење“. Ова одредба је тако тумачена да лица која нису
имала   људски   облик   него   су   по   изгледу   била   наказе   (монструми)   нису   сматрани
субјектима   права.   Такво   мишљење   је   усвојено   и   у   једном   делу   новије   правне
књижевности. У време када је донет истакнути став се могао основаније бранити него
данас када је нпр. могуће раздвојити сијамске близанце или пластичним операцијама
битно променити изглед лица и осталих делова тела.

Уколико   постоји   неизвесност   да   ли   је   у   време   рођења   дете   било   живо   или   мртво,
претпоставља се, док се супротно не докаже, да је дете рођено живо. Ова претпоставка
се логично изводи из живота: рађање живе деце је правило, а мртве изузетак. Чињеница
рођења   детета   се   доказује   изводом   из   матичне   књиге   рођених,   а   чињеница   смрти
изводом из матичне књиге умрлих.

³ Проф.др Илија Бабић”Увод у грађанско право” Београд-Нови Сад 2011.,стр 71