Strne žitarice – (Ratarsko-povrtarski priručnik) - dio prvi

Prof. dr Jovan Todorović, prof. dr Ilija Komljenović

Klasifikacija ratarskih useva

Njivska proizvodnja čini danas osnovu u ishrani ljudi, stoke, a daje i sirovine za raznovrsnu industrijsku

proizvodnju. Proizvodi ratarskih useva služe kao baza, krmna osnova stoci, i putem nje se pretvaraju u veće i
bogatije organske materije koje koristi čovek.

Kao osnova prehrambene i preraĎivačke industrije služe sirovine koje se dobijaju od njivske proizvodnje.

Zapravo, bez proizvodnje ratarskih useva, teško bi se mogao zamisliti život na zemlji.

Ratarski usevi ili biljne vrste kojima im pripadaju, mogu se klasifikovati u manji ili veći broj grupa,

zavisno od toga koje se obeležje uzima kao osnova ili načelo za podelu. U svim klasifikacijama uzimana su u obzir
tri pokazatelja:

način upotrebe

botanička pripadnost

način gajenja

Đorđević

(1961) je podelio njivske biljke na grupe prema načinu upotrebe.

Shema podele ratarskih useva prema Đorđeviću (1961)

U koncepciji ove knjige, kao osnovno načelo klasifikacije prihvaćen je kriterijum upotrebne vrednosti

gajenih biljaka. Podela je izvršena na četiri grupe:

I - Ţita

– zrnene skrobne biljke

1. Strna ili prava žita, tipična žita (žita I grupe), (pšenica, raž, ječam i ovas).
2. Prosolika žita i heljda (žita II grupe),(kukuruz, proso, pirinač, heljda).

II - Zrnene mahunjače:

1. Variva i lupine.
2. Zrnene mahunjače za kombinovano iskorištavanje (soja i arašid).

III - Biljke za tehničku preradu:

1. Uljane biljke.

2.Biljke za proizvodnju vlakna (predive – tekstilne).

3.Biljke za proizvodnju skroba i šećera.
4.Biljke za proizvodnju kaučuka.
5.Lekovito-aromatične i začinske biljke.
6.Ostale tehničke vrste (hmelj i duvan).

IV - Biljke za proizvodnju stočne hrane (pićne biljke):

1.Korenasto-krtolaste
2.Mahunarke i klasaste trave
3.Ostale biljke za stočnu hranu

U SAD, naučnici vrše klasifikaciju ratarskih useva prema botaničkoj pripadnosti, agronomskoj i prema

specijalnoj nameni. Prema botaničkoj pripadnosti, ratarski usevi većinom pripadaju dvema familijama:

Poaceae

(familija trava) i

Fabaceae

(familija leguminoza-leptirnjača).

Podela po odlikama (varijeteti) zasniva se na boji klasa, zrna, a one se dalje dele na sorte, koje

predstavljaju objekt proučavanja i sredstvo proizvodnje. U botanici je osnovna sistematska jedinica

vrsta

, a u

Strne žitarice – (Ratarsko-povrtarski priručnik) - dio prvi

Prof. dr Jovan Todorović, prof. dr Ilija Komljenović

ratarstvu je najniža sistematska jedinica

sorta

. Do danas,

pojam sorte

nije potpuno odreĎen.

Đorđević

(1961)

definiše sortu kao

grupu individua koje pripadaju jednoj istoj vrsti, a po nekim osobinama liče jedna na

drugu.

Sorte obično nose ime mesta, kraja ili ustanove gde su proizvedene, broj pod kojim su zavedene ili neki

drugi naziv (npr. Somborka, Novosadska rana – 5, itd). One se mogu klasifikovati na razne načine, po

postanku

(primitivne, selekcionisane), po

poreklu

(domaće i strane), zatim univerzalne, specijalizovane, ustaljene,

neustaljene itd. Danas se sorte dele i po produktivnosti na slabo, srednje i visokoproduktivne odnosno
visokoprinosne.

U ovoj knjizi ćemo se držati klasifikacije ratarskih useva po ĐorĎeviću, s tim što biljke za proizvodnju

kaučuka nećemo obraĎivati. TakoĎe nećemo obraĎivati ni grupu biljaka za proizvodnju stočne hrane, pošto se one
obraĎuju u posebno predmetu “Krmno bilje” ili “Proizvodnja krmnog bilja”.

Ţita - zrneno skrobne biljke

U ovu grupu spadaju sledeće ratarske biljke:

grupa strnih ţita

pšenica

(

Triticum sp)

raţ

(

Secale

cereale),

ječam (

Hordeum sativum),

ovas

–

zob

(

Avena sativa)

;

grupa prosolikih ţita

kukuruz

(

Zea

mais),

proso

(Panicum sp.),

sirak

(

Andropogon sorghum, sin. Sorghum halepense),

pirinač

(

Oryza sativa)

heljda

(

Polygonum fagopyrum, sin. Fagopyrum esculentum).

Sva žita osim heljde (familija

Polygonaceae

), pripadaju familiji

Poaceae.

Kao što je u tekstu vidljivo, žita se dele na prava i prosolika. Razlike izmeĎu pravih i prosolikih po

morfološkim i biološkim osobinama i načinu gajenje prikazane su u sledećoj tabeli.

Tabelarni prikaza razlika između pravih i prosolikih žita

Razlike u morfološkim, biološkim osobinama i načinu gajenja

Prava ţita

Prosolika ţita

Klijaju s većim brojem korenčića: pšenica i ovas sa 3,
raž sa 4 a ječam 5-8 korenčića

Klijaju samo s jednim korenčićem

Cvast je klas ili metlica (ovas)

Cvast je metlica i klip (klip -ženska cvast kod kukuruza)

Gornji cvetovi klasića neplodni ili redukovani

Donji cvetovi u metlici neplodni.

Stablo (slama) šuplja.

Stablo ispunjena sa srži.

Stablo ima manji broj internodija sa jako izraženim
kolencima (nodusima)

Veći broj internodija a nodusi nisu izraženi

List je po pravilu manji.

List je veći (krupniji).

Zrno ima s trbušne strane izraženu brazdicu a kod nekih
i bradicu na vrhu zrna.

Nemaju brazdicu ni bradicu

Postoje jare i ozime forme.

Postoje samo jare forme.

Biljke su dugog dana sa manjim zahtevima prema
toploti i svetlosti.

Biljke su kratkog dana s većim zahtevima prema toploti
i svetlosti.

Zahtevaju više vlage (imaju veći transpiracioni
koeficijent)

Imaju manje zahteve prema vlazi (manji transpiracioni
koeficijent) i otpornije su na sušu (osim riže).

Otporne su na niske (negativne) temperature

Neotporna su na niske (negativne)temperature

Brže se razvijaju od klijanja do bokorenja.

Sporije klijaju i niču.

Zahtevaju manju količinu vlage za klijanje

Zahtevaju više vlage za klijanje

Imaju manje zahteve prema toploti od klijanja pa do
kraja vegetacije

Imaju već zahteve prema toploti od klijanja do kraja
vegetacije

Usevi su guste setve

Većina pripadaju grupi okopavina

Strne žitarice – (Ratarsko-povrtarski priručnik) - dio prvi

Prof. dr Jovan Todorović, prof. dr Ilija Komljenović

Opšti značaj pšenice

Pšenica se pre svega koristi kao hlebna biljka. Preko 70 % stanovništva na zemljinoj kugli hrani se

pšeničnim hlebom. Pšenični hleb je visoko kaloričan (9.000 J), s visokim sadržajem belančevina 16 - 17 %, ugljenih
hidrata do 78 %, masti 1 - 1,5 %. Najvažniji pokazatelj kvaliteta pšenice predstavlja količina i kvalitet belančevina u
zrnu.  Kao meĎunarodni standard  sadržaja belančevina u zrnu je 13.5%. MeĎutim, sadržaj belančevina se znatno
menja u zavisnosti od rejona gajenja (klimata, zemljišta) i Ďubrenja. Pšenica gajena na istoku i jugu ima veći sadržaj
belančevina  od  one  na  zapadnim  i  severnim  rejonima.  Kvalitet  belančevina  pšeničnog  hleba  je  veoma  visok  pri
čemu značaj imaju količina i kvalitet lepka (belančevinasta masa koja se izdvaja pri ispiranju testa vodom). U sastav
lepka  ulaze  uglavnom  belančevinaste  materije  –

glijadin i glutenin

. Pšenični hleb sadrži jedinjenja kalcijuma,

fosfora i gvožĎa, kao i kompleks B vitamina.

Pšenica je veoma značajna u mlinskoj industriji, industriji hleba, keksa, pivarskoj, farmaceutskoj i u

industriji dekstrina, a nus proizvod - slama služi kao prostirka, zatim za izradu predmeta različite upotrebne
vrednosti u domaćinstvu. Mekinje kao sporedni proizvod koriste se kao koncentrovana stočna hrana, a u novije
vreme da popravlja kvalitet hleba.

Pšenica, kao najvažniji artikal u meĎunarodnoj trgovini, uslovila je razvoj saobraćaja i saobraćajnih

objekata. Ima i strategijsku važnost, jer je često u istoriji služila kao jedan od elemenata pritiska jedne države na
drugu posebno pa je takvu ulogu zadržala i do danas.

Proizvodnja pšenice u svetu

Glavni centri proizvodnje pšenice su Evropa, Okeanija, Južna Amerika i Afrika a po ukupnoj proizvodnji

posle Evrope slede Azija, zemlje bivšeg SSSR-a, Severna Amerika, Južna Amerika. Po prosečnim prinosima na
prvom mestu je Evropa, zatim Severna Amerika.

Proizvodnja pšenice po pojedinim u svetu u 2002. godini ( izvor podataka -USDA)

Zemlja

Površine (ha)

Prinos (t/ha)

Proizvodnja (u t)

SAD

19 270 000

2.38

45 890 000

Francuska

5 220 000

7.47

39 000 000

Velika Britanija

2 020 000

8.19

16 500 000

Nemačka

3 000 000

7.00

21 000 000

Kanada

8 900 000

1.73

15 400 000

Australija

10 800 000

1.39

15 000 000

Argentina

6 000 000

2.33

14 000 000

Kina

24 500 000

3.76

92 000 000

Ukrajina

6 800 000

3.09

21 000 000

Rusija

25 700 000

1.87

48 000 000

Kazakstana

11 000 000

1.09

12 000 000

Istočna Evropa

9 640 000

3.15

30 400 000

Iran

6 200 000

1.69

10 500 000

Egipat

1 010 000

6.20

6 250 000

Maroko

2 600 000

1.27

3 300 000

Brazil

2 000 000

1.85

3 700 000

Indija

26 200 000

2.75

72 000 000

Pakistan

8 300 000

2.35

19 500 000

Ostali

35 020 000

2.49

87 120 000

Svet (ukupno)

214 180 000

2.67

572 560 000

Geografska rasprostranjenost pšenice

Pšenica je euritopna biljka, što znači da ima veliki areal rasprostranjenosti. Euritopnost je jako izražena

zahvaljujući njenoj prirodi, zatim njenom polimorfizmu jer ima veliki broj vrsta, varijeteta i sorti a sve se dele na

ozime

jare

. Zahvaljujući polimorfizmu, ona je rasprostranjena gotovo u celom svetu, ali se oblasti gajenja ozimih i

jarih formi ne poklapaju.

Strne žitarice – (Ratarsko-povrtarski priručnik) - dio prvi

Prof. dr Jovan Todorović, prof. dr Ilija Komljenović

Ozima pšenica

za svoj razvoj zahteva blage uslove, umerene zime. Stoga se ona najbolje gaji u umerenom

pojasu, i to izmeĎu 30-50

severne geografske širine. To je optimalni rejon za uspevanje ove biljke. Severno i južno

od ove granice nalazi se njezin anektički rejon. To znači da se ona može gajiti nešto severnije (do 60

severne

geografske širine i južnije do 16

severne geografske širine severne polulopte) ali sa slabijim uspehom

Jara pšenica

je malo zastupljena u optimalnim rejonima gajenja ozime pšenice. Ona se gaji uglavnom u

surovim ekološkim uslovima. Razlog je u tome, što jara pšenica ima kratak vegetacioni period i što bolje podnosi
sušu i visoke temperature od ozime pšenice. Zbog toga se ona gaji u većoj meri na severu zemljine kugle i u suvim
kontinentalnim oblastima. Krajnja granica gajenja jare pšenice je na 67

severne geografske širine (Norveška), a na

južnoj zemljinoj polulopti se gaji do krajnjih granica Australije, Južne Amerike i Afrike.

Areal rasprostranjenosti pšenice

U pogledu nadmorske visine, gaji se i do 4.000 m (Azija), a kod nas i u Evropi uspeva na 1.100 m n.v.

Da bi smo bolje razumeli zašto pored ostalog postoje razlike u rasprostranjenosti izmeĎu ozime i jare

forme pšenice, dat ćemo kratki opis njihovih morfoloških, bioloških razlika i razlika u načinu gajenja.

Ozima pšenica daje veće prosečne prinose od jare pšenice od čega proizlazi njezin opšti značaj. Pored toga,

ozima pšenica daje i stabilnije prinose.

Ozima pšenica se seje u jesen a prezimljuje u fazi od klijanaca do bokorenja, dok se jara seje rano u

proleće.  Ozima  pšenica    jače  bokori  i  ima  duži  vegetacioni  period  od  jare.  Ozima  je  znatno  otpornija  na  niske
temperature  i  ima  duži  stadijum  jarovizacije.    MeĎutim,  jara  pšenica  je  znatno  otpornija  na  sušu  kao  i  na  visoke
temperature a ima i kvalitetnije zrno i brašno.

Poreklo pšenice

Pšenica vodi poreklo iz starog sveta, prvenstveno iz Azije i južnih delova Evrope odakle je proširena na

druge kontinente. Ona je jedna od najstarijih useva. Postoje razne teorije o poreklu pšenice, ali su

Vavilov

Flaksbergerger

dali najprecizniju lokaciju njezinog porekla. Mesta porekla pšenice nazvali su

ishodnim centrima

Ishodni centri pšenice

R.b

Ishodni centar

Vrste pšenice nastale u ishodnom centru

Forma pšenice

Naziv pšenice

Jugozapadna Azija

Meka pšenica

Triticum vulgare Host.

Patuljasta pšenica

Triticum compactum

Etiopija (Abisinija)

Tvrda pšenica

Triticum durum Def.

Poljska pšenica

Triticum polonisum L.

Srednja Azija
(Sirija, Palestina i
Jermenija)

Divlji jednozrnac

Triticum monococcoides L.

Divlji dvozrnac

Triticum dicoccoides Körn

Mala Azija i južni
Balkan

Divlji jednozrnac

Triticum monococcoides L.

Gajeni jednozrnac

Triticum monococcum L.

Strne žitarice – (Ratarsko-povrtarski priručnik) - dio prvi

Prof. dr Jovan Todorović, prof. dr Ilija Komljenović

Građa biljke pšenice Korenove dlačice

Obrazovanje i rast korenova pšenice zavisi od odreĎenih uslova (temperatura, vlažnost zemljišta, aeracije,

zbijenosti zemljišta, Ďubrenja i svetlosti). Najpovoljnija temperatura za uvećanje korenove mase pšenice je oko
20

C. Ako je temperatura oko 10

C, tada ima manji broj korenova ali su krupniji, beli i zdravi. A ako se

temperatura poveća oko 40

C, korenovi postaju tanki kao nit.

Smatra se da je optimalna vlažnost za rast korenova pšenice u poljskim uslovima u granicama 60-70% od

poljskog vodnog kapaciteta. Povećanje na 80-90% vlažnosti, negativno utiče na rast korena. Pri tome je bitan
dovoljan pristup vazduha korenju, odnosno najbolji odnos izmeĎu vode i vazduha je 75 : 25.

Na razviće korenovog sistema pšenice veliku ulogu ima prisustvo hranjivih elemenata u zemljištu kao i

odnos pojedinih elemenata ishrane. Ravnoteža izmeĎu korena i nadzemnog dela pšenice se pri tome ne sme
poremetiti. Naime, velika količina azota uvećava rast nadzemnog dela više nego rast korena. To je slučaj kada je
nepravilan odnos izmeĎu azota i ostalih hranjivih elemenata, jer tada količina korenja opada.

Delovi stabljike

Primarna i sekundarna stablo pšenice

Zbijenost oraničnog sloja zemljišta ima uticaj na rast korenovog sistema a naročito na njegovo prodiranje

dublje. Najpovoljnije zemljišta za razvoj korenovog sistema kada mu je zapreminska masa prividna od 1,1 do 1,25
g/cm

(

Bondarenko

1959

) a granica razvoja korenovog sistema je kod zapreminske mase 1,6 g/cm

(

Maljanov

1597

Svetlost se na razvoj korenovog sistema pšenice ispoljava kroz nadzemni deo biljke. Kada ima dovoljno

svetlosti i CO

, povećava se rast korenovog sistema a suprotnom slučaju, rast korenja se zadržva ili se potpuno

zaustavlja.

Stablo

pšenice je kao kod ostalih trava cilindrična, člankovita, sastavljena iz kolenaca (

nodi

) i 5-6

članaka (

indernodi

Na vršnom članku izbija cvast – klas. Stablo je zeleno. Donji članak je kraći od susednog

gornjeg, a srednji po dužini približno predstavlja aritmetičku sredinu susedna dva, izuzev vršnog, koji je znatno duži
od ostalih i čini čak 30-40% od dužine stabla.

Stablo

je uglavnom šupljo, izuzev kod nekih vrsta čiji je vršni članak ispod klasa ispunjen parenhimskim

tkivom. Pšenica ima osobinu da se

bokori

(busa), odnosno da stvara nove izdanke (stabla), te se razlikuje

primarno

sekundarno

ili bočno stablo. Oni izbijaju iz

čvora bokorenja

(busanja). Sekundarna stabla imaju