2. KARAKTERISTIKE SAVREMENIH KORPORACIJA
Sredina u kojoj posluju organizacije postaje sve više dinamična, različita, teška, opasna i puna
diskontinuiteta. Prema istraživanju C.K. Prahalada, profesora sa Mičigen Univerziteta
konkurentsko okruženje savremenih korporacija obeleženo je sledećim promenama:
1
1. Prelazak iz poznatog i prijatnog u konkurentsko okruženje;
2. Prelazak sa lokalnog na globalni aspekt poslovanja;
3. Od pristupa
preduzeće slično nama
, prema pristupu
preduzeća drugačija od nas;
4. Gubljenje jasnih granica između industrija;
5. Prelazak iz stabilnog u promenljivo poslovno okruženje;
6. Preusmeravanje od posrednika u razmeni ka direktnom pristupu potrošača;
7. Usmeravanje od vertikalne integracije prema specijalistima u poslovanju; i
8. Preorijentacija sa specijalizovanog na sticanje širokog znanja;
Da bi organizacija u takvim uslovima bila uspešna, ona mora u svoju strukturu da ugradi:
upravljanje promenama, organizovano napuštanje svega što radi, ali i sposobnost da kreira novo.
Kako navodi eminentni P. Drucker, sposobnost da organizacija kreira novo, zahteva da se u
njeno tkivo ugrade tri sistematske prakse:
2
Svaka organizacija zahteva stalno unapređenje svega što radi;
Svaka organizacija moraće da nauči da iskorišćava, tj. da razrađuje nove primene iz
sopstvenog uspeha;
Svaka organizacija mora da nauči da inovacija može i da treba da se organizuje kao
sistemski proces.
Ekonomska teorija definiše korporaciju kao društvo kapitala u kome je vlasništvo
diversifikovano na veliki broj ackionara i odvojeno od funkcije upravljanja. U korporaciji se vrši
razdvajanje kontrole od vlasništva, kontrolu vrše profesionalni menadžeri koji ne moraju da
imaju ni jednu akciju, a vlasnici gube kontrolu nad preduzećem. Korporacija predstavlja
najsloženiji organizacioni oblik preduzeća čineći zajednicu različitih interesnih grupa: akcionara,
menadžmenta, kreditora, zaposlenih, kupaca, dobavljača, lokalne zajednice.
Informatička privreda predstavlja drugačije okruženje preduzeća u kome ono realizuje svoju
strategiju u odnosu na industrijsku privredu pri čemu se akcenat stavlja na resurse koje preduzeće
koristi u cilju maksimiranja vrednosti. U industrijskoj ekonomiji preduzeća su stvarala vrednost
koristeći fizičku aktivu (zemljište, zgrade, opremu i zalihe) vršeći transformaciju u gotove
1
Coimbatore Krishnarao Prahalad,
The Work of New Age, Managers in the Emerging Competetive Landscape
, in:
The Organization of the Future
, Josey-Bass Publishers, San Francisco, 1997, str. 160.-164.
2
Peter Ferdinand Drucker,
Post – capitalist Society,
Butterworth-Heinemann, Oxford, 1993, str. 63.-64.
proizvode. Istraživanja pokazuju da je knjigovodstvena vrednost materijalne aktive danas, na
nivou manjem od 25% tržišne vrednosti preduzeća što ukazuje da nematerijalna aktiva
predstavlja više od 75% tržišne vrednosti preduzeća.
3
Vrednost nematerijalne aktive direktno
zavisi od organizacionog konteksta i strategije, ona je čvrsto vezana za procese kojima se
transformiše u konačne ishode. Po svojoj prirodi, vrednost nematerijalne aktive je potencijalna –
ona može stvarati tržišnu vrednost, ali ona sama nema tržišnu vrednost. Tek svojim korišćenjem
u internim procesima, dolazi do transformacije njene potencijalne u realnu vrednost.
U savremenom periodu najviše dolazi do izražaja nemogućnost finansijskih pokazatelja da
obuhvate nematerijalne resurse preduzeća i druge nefinansijske sposobnosti preduzeća, kao i
stepen ostvarenja nefinansijskih ciljeva (odnosi sa kupcima, zaposlenima,...) koji u savremenom
periodu postaju kritični za uspeh preduzeća. Pad u relativnom značaju opipljive aktive doveo je
do smanjenja značaja finansijskih merila poslovnog uspeha zbog njihovog gubitka moći za
usmeravanje ulaganja u profitabilna područja. Investitorima su bili potrebni novi sistemi merila
performansi i uspeha koji bi bili sastavljeni ne samo od zaostajućih indikatora izraženih u
finansijskim merilima uspeha već i od vodećih indikatora kao pokretača u ostvarenju budućih
finansijskih performansi izraženih u nefinansijskim merilima. Imajući u vidu navedene prednosti
i nedostatke finansijskih pokazatelja mogu se izvući zaključci da su finansijski pokazatelji u
sistemu ocene finansijske uspešnosti preduzeća neophodni, ali da se s obzirom na njihove
nedostatke moraju kombinovati sa čitavim nizom dopunskih pokazatelja.
4
2.1. Novi pristupi strategijskog menadžmenta
Retko kada se u istoriji ljudskog društva jedan fenomen tako brzo pojavio i stekao tako veliki
uticaj za tako kratko vreme, kao kada je u pitanju menadžment. Za relativno kratak period,
menadžment je transformisao društvenu i ekonomsku strukturu razvijenih zemalja u svetu, doveo
je do unapređenja svetske privrede i uspostavljanja novih pravila za zemlje koje će ravnopravno
učestvovati u toj privredi. Stalne tehnološke i tržišne promene postavljaju sve veće zahteve pred
menadžere. Konkurencija stalno raste, a poslovanje se neretko svodi na borbu za opstanak
preduzeća. U takvim uslovima, adekvatno upravljanje je osnov svakog uspešnog poslovanja.
Proces razvoja menadžmenta i njegovu evoluciju diktiraju mnogi faktori među kojima su:
intenzivne promene u okruženju, odnosi ponude i tražnje, konkurencija, sve sofisticiraniji zahtevi
kupaca, prava kupaca da za ponuđenu cenu dobiju najbolju uslugu ili proizvod. Dobar
menadžment nije slučajan, već predstavlja rezultat istraživanja tržišta, praćenja promena,
3
Đorđe Kaličanin,
Menadžment vrednosti preduzeća,
Ekonomski fakultet, Beograd, 2006, str. 339.
4
Biljana Pešalj,
Merenje performansi preduzeća - Tradicionalni i savremeni sistemi
, Ekonomski fakultet, Beograd,
2006, str. 94.
