Fiziologija-skripta

FIZIOLOGIJA

(SKRIPTA ZA FARMACEUTE)

0

1.  VARENJE; DIGESTIVNI TRAKT;

GASTROINTESTINALNI TRAKT; ALIMENTARNI

TRAKT

Digestivni trakt čine: 



usta



ždrelo (pharynx)



jednjak (oesophagus)



želudac (gaster)



tanko crevo (duodenum, jejunum i ileum)



debelo crevo



varenje počinje unosom hrane, ali je bitno pomenuti i efekat Pavlovog eksperimenta, koji

definiše   da   varenje   počinje   i   pre   nego   što   se   hrana   unese   i   to   uslovnim   refleksom,   tj.
indiferentnim signalima koji utiču na sekreciju enzima i na lučenje pljuvačke (ogled sa psom i
zvoncetom, sijalicom ili sl.)

1.1.  FIZIČKA I HEMIJSKA OBRADA HRANE U USTIMA



hrana se u organizam unosi putem usta, koja predstavljaju početni deo digestivnog trakta



u ustima se hrana podvrgava fizičkoj (mehaničkoj) i hemijskoj preradi i prevodi u oblik koji

je podložan varenju u narednom delu digestivnog trakta

1.1.1.  FIZIČKA PRERADA HRANE U USTIMA



fizička prerada hrane se vrši procesom žvakanja (mastikacija)



žvakanje je lančast refleks koji ima centar u produženoj moždini (medula oblongata)



u toku ovog procesa mandibula (donja vilica) se pomera dole i gore, levo i desno uz

učešće mišića žvakanja – musculus masseter, m. temporalis, m. pterigoideus medialis et
lateralis



zubi (sekutići, očnjaci, prekutnjaci i kutnjaci) seku, kidaju, sitne, drobe i melju hranu



jezik gura hranu u ždrelo



pljuvačka natapa i razmekšava hranu

1.1.2. HEMIJSKA OBRADA HRANE U USTIMA – ENZIMSKO VARENJE



hemijska obrada hrane vrši se enzimima u pljuvačci (pljuvačka ima ulogu i u fizičkoj i u

hemijskoj obradi hrane)



PLJUVAČKA



ph u ustima iznosi 6 – 7 (Guyton) ili 6.9 – 7.4 (praktikum); dakle, to je kiselo-neutralna

sredina 



u toku 24h izluči se oko 1000 ml (Guyton) ili 1000 – 1500 ml (praktikum) pljuvačke, a u

toku spavanja 0.5 ml/min



specifična težina pljuvačke je 1002 – 1012 

1

tamo se vrši vezivanje HCN sa sulfidnim jonima pri čemu se stvara rodanova kiselina
HCNS od koje dalje nastaju rodanove soli KCNS ili NaCNS koje se izlučuju u pljuvačci
i tako se eliminišu iz organizma)

-  pljuvačka sadrži veliku količinu enzima, a najvažniji je α-amilaza (ptijalin)



α-AMILAZA (PTIJALIN)



to je ugljeno-hidratni enzim



razlaže ugljene hidrate (npr. skrob, koji je polisaharid) i to kidanjem α-1,4 glikozidne veze 



α-amilaza deluje na delove molekula šećera koji su povezani α-1,4 glikozidnom vezom, pa

od   polisaharida   dobijamo   disaharid   maltozu   (od   onih   delova   koji   su   bili   povezani   α-1,4
glikozidnim vezama) i granične dekstrine, tj mesta grananja, odnosno bočne lance sa α-1,6
glikozidnim vezama (pr. kada hleb zadržimo u ustima, on će dobiti sladak ukus, koji potiče od
šećera maltoze jer se sam hleb (skrob) pod uticajem ptijalina razlaže i dobija se, između
ostalog, i maltoza)



α-amilaza deluje u kiselo-neutralnoj sredini (pri vrednostima ph 6 – 7  – to je i kiselost u

ustima), a inaktiviše se pri ph manje od 4



α-amilaza najbolje dejstvo pokazuje u želucu (što je nelogično): želudac se puni hranom u

koncentričnim krugovima i od sredine, ali kako tek na kraju jela najčešće unosimo ugljene
hidrate, α-amilaza može da uspe da deluje direktno na ugljene hidrate i deluje na njih sve
dok HCl ne dodje do njih i inaktiviše α-amilazu jer znatno snižava ph (ph HCl je 1 – 2)



od ostalih enzima pomenućemo lipazu i maltazu (koja razgrađuje maltozu do glukoze)



ULOGA PLJUVAČKE



vlaženje sluzokože (štiti je od pucanja)



čišćenje zuba 



olakšava gutanje



deluje baktericidno protiv karijesa (tiocijanatni jon i lizozim – lizozim je proteolitički

enzim koji napada bakterije i pomaže tiociojanatnim jonima da uđu u bakterije, gde
dolazi do izražaja njihovo baktericidno dejsto)



uloga pljuvačke u varenju



uloga pljuvačke u eliminaciji nekih produkata (pr. rodanove soli)

1.1.3.  RESORPCIJA U  USTIMA



u ustima se mogu resorbovati:



neki   lekovi   (lingvalete   –   stavljaju   se   pod   jezik,   pa   imamo   dejstvo   isto   kao   i
itravenozno   dejstvo   jer   je   prostor   pod   jezikom   izuzetno   bogat   krvnim   sudovima,
nitroglicerin) 



malo vode



malo alkohola

3

α-

1,4

α-

1,4

α-

1,4

α-

1,6

α-

1,6

1.2. GUTANJE



gutanje je takođe lančast refleks sa centrom u produženoj moždini (medula oblongata)



postoje tri faze gutanja:

1. oralna – voljna 
2. faringealna – refleksna; nevoljna: centar u kičmenoj moždini i produženoj moždini 
3. ezofagealna – refleksna; nevoljna; centar u kičmenoj moždini i produženoj moždini

1.2.1.  ORALNA FAZA GUTANJA



započinje procesom žvakanja



hrana pripremljena za gutanje se voljno potiskuje u ždrelo pritiskom jezika prema gore i

nazad prema nepcu



od tog trenutka gutanje se dalje ne može zaustaviti (!!!)

1.2.2.  FARINGEALNA FAZA GUTANJA



nastaje kada bolus (zalogaj) uđe u zadnji deo usta i ždrelo



meko nepce se podiže gore i zatvara hoane (rupe iz nosa), što sprečava vraćanje hrane u

nosne šupljine



nepčani lukovi sa obe strane ždrela, povlačeći se medijalno, približavaju se jedan drugom

i na taj način ograničavaju veličinu bolusa i tako hrana prolazi u ždrelo – nepčani lukovi su
granica između oralne i faringealne faze



glasne žice larynxa (grkljana) se veoma približavaju da hrana ne bi povredila glasne žice

(glasne   žice   su   ligamenti   i   one   se   samo   zatežu,   a   ne   mogu   da   se   kontrahuju   jer   je
kontrakcija odlika mišića!!!; visoki tonovi nastaju kada se glasne žice zatežu, a duboki tonovi
nastaju kada se glasne žice opuštaju)



larynx se povlači gore i unapred



epiglotis se spušta, savija na nazad i prekriva dušnik, čime se sprečava prolaz hrane u

nos i traheje i sprečava približavanje hrane glasnim žicama



faringealni mišiči se kontrahuju i tako guraju hranu u ezofagus, kada nastaje ezofagealna

faza

1.2.3.  EZOFAGEALNA FAZA GUTANJA



oesofagus   (jednjak)   služi   za   sprovođenje   hrane   od   ždrela   do   želuca   kontrakcijom

ezofagealnih mišića



za ždrelo i jednjak su karakteristični peristaltički talasi (primarni i sekundarni – primarni

utiču na potiskivanje najveće količine unešene hrane, a ona mala količina hrane koja je
zaostala potiskuje se sekundarnim peristaltičkim talasom)



muskulatura   ždrela   i   prve   trećine   jednjaka   je  poprečno-prugasta,   a   druge   dve   trećine

jednjaka imaju glatku muskulaturu

4



ovo su najčešći pokreti za sve delove digestivnog trakta i ove osobine i funkciju imaju i u

ostalim organima sistema za varenje



pokreti mešanja 



ovi pokreti kreću od pace-makera, koji se nalazi na korpusu želuca u delu velike krivine –

od njega kreću impulsi za mišićne kontrakcije, koji idu do pilorusnog sfinktera, koji je u toku
varenja   zatvoren   pod   uticajem   simpatikusa   (da   bi   bilo   omogućeno   da   se   hrana   svari   u
želucu, a ne da nesvarena pređe u duodenum), odbijaju se od njega i ponovo idu na gore
(prema corpusu) i tako omogućavaju mešanje sadržaja hrane u želucu



frekvencija ovih talasa je 3 – 4 u minuti, odnosno jedan impuls na svakih 15 – 20 sekundi



pokreti evakuacije himusa



ovim pokretima se himus kroz pilorusni sfinkter izbacuje iz želuca i prelazi u duodenum



kontrakcije gladi



to su ritmičke, peristaltičke kontrakcije tela želuca, koje nastaju kada je želudac prazan

duže od nekoliko časova



grčevi gladi 



nastaju kada hrana nije unesena od 12 do 24 šasa

1.3.2.  PUNJENJE ŽELUCA



hrana iz jednjaka dolazi u želudac, gde se vrši najveće i pravo varenje hrane



kada hrana  uđe  u želudac, ona se slaže u koncentričnim  krugovima u telu i  fundusu

želuca, s tim što se ranije dospela hrana slaže uz zidove želuca, pa je novoprispela hrana
bliža otvoru jednjaka



želudac može da primi od 1 – 1.5 l (dm

3

) hrane jer se unosom hrane mišićni tonus želuca

smanjuje i želudac se relaksira



u želucu se hrana zadržava nekoliko časova i dešava se razlaganje hranljivih materija pod

dejstvom želudačnog soka 

1.3.3.  PRAŽNJENJE ŽELUCA



pražnjenje želuca odvija se kroz distalni otvor koji se naziva pilorički sfinkter



on se nalazi u slabo toničkoj kontrakciji, ali nikada nije potpuno zatvoren, što omogućava

prolaz tečnosti u duodenum, a većim komadima hrane je onemogućen prolaz



većina tečnosti kroz želudac prolazi bez zadržavanja



pod uticajem simpatikusa održava se tonus pilorusa (zatvoren je), a parasimpatikus utiče

na to da se sfinkter sinhrono otvara (da ne bi sva hrana odjednom ušla u tanko crevo) i
omogućava prolaz himusa



u toku zadnjih 20% vremena, koje hrana provodi u želucu, kontrakcije peristaltičkog talasa

bivaju sve intenzivnije i omogućavaju pražnjenje želuca



svaki peristaltički talas omogućava prolaz nekoliko ml himusa



ovako funkcionisanje izaziva tzv. efekat pumpanja hrane u duodenum, pa se ovaj proces

naziva još i pilorusna pumpa



REGULACIJA PRAŽNJENJA ŽELUCA



pražnjenje želuca umereno je regulisano faktorima koji potiču iz samog želuca, a to su:



stepen napunjenosti želuca – što je više napunjen, brže je i pražnjenje



hormon   gastrin   –   on   ima   stimulacijske   efekte   na   motorne   funkcije   želuca,   tj.
izaziva povećanje aktivnosti piloričke pumpe (tako podstiče pražnjenje)



regulacija se u najvećoj meri obezbeđuje signalima iz duodenuma:

6