Čistu i zdravu životnu sredinu mnogi već dugo smatraju opštim dobrom. Pretpostavljalo se da se ekološki sistem potpuno autohtono, na manje ili više zadovoljavajući način, dovodi u ravnotežu, zato nije bilo potrebe za državnom intervencijom u ovoj oblasti. Stoga se briga o životnoj sredini uglavnom svodila na deklarativne izjave.

Međutim, takav stav se vremenom promijenio. U slučaju životne sredine, slobodno tržiste „ne postavlja stvari na svoje mjesto“. Na primjer, električna centrala može da koristi ugalj kao pogonsko gorivo i da u svom procesu proizvodnje zagađuje čist vazduh i vodu.

Predpostavimo da ovo preduzeće plaća ugalj, ali ne i čistu vodu i vazduh koje troši. Ukoliko nema ostalih ograničenja, preduzeće bi štedljivo koristilo ugalj, ali bi potpuno nepažljivo trošilo vazduh i vodu. Stoga postoje razlozi za državnu intervenciju u oblasti životne sredine.

Konferencija Ujedinjenih nacija o čovjekovoj okolini, održana u Štokholmu 1972. godine, predstavlja kamen temeljac za razvoj globalne brige u oblasti ekologije. Na konferenciji se okupilo 113 država, koje su priredile zajedničku izjavu o potrebi međunarodne saradnje u cilju zaštite životne sredine.