Kонтролa као процес менаџмента у предузећима
УВОД
Контрола пословања предузећа је завршна фаза процеса управљања, којом
се обезбеђује да остварени резултати пословања предузећа одговарају
планираним. Своди се на упоређивање планираних и остварених
резултата. Уколико дође до одступања
између остварених и планираних
резултата, менаџери морају предузети корективне акције. Контрола долази
до изражаја у моменту када поступци планирања нису у потпуности
изводљиви.
Она се односи на све организационе нивое предузећа, почев од
контролисања пословања предузећа као целине, па све до контролисања
појединачних елемената и активности.
Процес контроле састоји се од четири међусобно повезане фазе :
Утврђивање стандарда и метода за мерење резултата ,
Мерење резултата и перформанси организације ,
Упоређење остварених са утврђеним стандардима , и
Предузимање менаџерских поступака.
Менаџерима су потребне информације за праћења пословних резултата и
за контролу активности организације. Менаџмент информациони систем
(МИС) је систем који менаџменту редовно пружа потребне информације.
Он акценат ставља на пружање информација менаџерима, а не само на
достављање података. МИС прикупља податке и претвара их у релевантне
информације које менаџери могу да користе при доношењу бројних
одлука.
1
1. Појам контроле
„Контролисање пословања предузећа једна је од фаза процеса управљања,
којом се
обезбеђује да остварени резултати пословања предузећа одговарају
планираним. ”
1
Оно се односи на бројне елементе предузећа, почев од контролисања
пословања целине предузећа и његових организационих делова, преко
контролисања интерних процеса, запослених у предузећу и слично, па све
до контролисања појединачних активности и елемената предузећа.
Без контроле практично није могуће реализовати циљеве предузећа. Међу
бројним факторима који доприносе значају контролисања истичу се :
промене у окружењу предузећа, повећање сложености предузећа, грешке у
раду запослених и потреба делегирања ауторитета менаџера.
Контрола је подпроцес менаџмента у коме менаџери врше проверу
остваривања управљачких одлука, ефикасности организовања и лидерства,
и где уколико је то потребно, предузимају корективне акције на отклањању
поремећаја. Значи, контрола се своди на упоређивање планираних и
остварених резултата.
Суштина контроле се састоји у прикупљању информација о текућим
резултатима обављања активности организације, како би се извршило
поређење са планским очекивањима. Коначан циљ тог поређења је
1
Према : Пословна економија за III разред економске школе, др. Божидар Ставрић и
Благоје Пауновић, Београд, 2010., стр. 128.
2
Она омогућава ефикасно алоцирање и коришћење ресурса, и то код свих
типова организација.
2.
Фазе
процеса контроле
Процес контроле састоји се од четири међусобно повезане фазе :
1. Утврђивање стандарда и метода за мерење резултата
- кључна
активност која најдиректније повезује фазу планирања и контроле;
2. Мерење резултата и перформанси организације
- да би се овај корак
остварио пожељно је да задаци и циљеви буду квантитативно
формулисани;
3. Упоређење остварених са утврђеним стандардима
- где је суштина да се
идентификују евентуална одступања, проблеми и поремећаји;
4. Предузимање менаџерских поступака
- врши се ако постоје одступања
остварених резултата у доносу на планиране стандарде.
Контрола је динамичан процес, који је потребно с времена на време
преиспитивати и контролисати, тј. треба поново вршити дефинисање и
оцену стандарда и метода за мерење резултата рада.
2.1. Утврђивање стандарда
„Стандарди у контроли се могу дефинисати као циљеви, задаци или
резултати који се желе остварити у одређеном временском периоду. Од
4
њиховог формулисања зависи ефикасност целокупног процеса контроле.”
Они се могу сврстати у четири основне групе:
•
квантитативни,
•
квалитативни,
•
финансијски,
•
временски.
.
Стандарди у контроли треба да буду прилагођени типу организације и
грани делатности.
2.2. Мерење резултата
Мерење резултата је корак у процесу контроле који се константно понавља.
Учесталост мерења зависи од типа активности и потреба менаџмента.
Мерење може бити организовано на континуираној основи или по
принципу изненађења.
За мерење остварених резултата користе се четири извора информација:
•
Лично посматрање,
•
Статистички извештаји,
•
Усмени извештаји и
•
Писмени извештаји.
.
2.3. Упоређивање резултата
Упоређивање остварених резултата са утврђеним стандардима је најлакши
корак у контроли.
Начин упоређивања зависи од обима варирања између остварених
резултата и стандарда. Варијације резултата могуће су у свим
активностима, па је важно утврдити прихватљив обим варијација.
Девијације које превазилазе тај обим постају значајне и захтевају већу
пажњу менаџера.
5
