Krivično pravo

Da bi učinjeno delo bilo krivično delo ono mora da ima sve opšte elemente krivičnog dela, kao i posebne elemente krivičnog dele o kome se radi. Naime, zakonska definicija krivičnog dela glasi: “Krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno“. Ova nam definicija ukazuje na četiri opšta elementa krivičnog dela i to: 1) delo (radnja); 2) predviđenost u zakonu; 3) protivpravnost; 4) krivica. U slučaju nepostojanja nekog od ovih elemenata, može se govoriti o isključenju postojanja krivičnog dela. Ono se javlja u slučajevima kada učinjeno delo ima sva obeležja krivičnog dela predviđena zakonom, ali nije protivpravno ili nije skrivljeno. Takvi slučajevi se smatraju osnovama za isključenje postojanja krivice i protivpravnosti, odnosno krivičnog dela. Zakonik nabraja sledeće osnove: 1) Delo malog značaja; 2) Nužna odbrana; 3) Krajnja nužda; 4) Sila i pretnja; 5) Neuračunljivost; 6) Stvarna zabluda; 7) Pravna zabluda. To su opšti osnovi isključenja krivice i protivpravnosti.
Što se tiče nužne odbrane, to je samostalan institut krivičnog prava, a prvi tragovi o proučavanju ovog instituta potiču još od Aristotela. Ona se spominje još u rimskom pravu, postojala je i u Dušanovom zakoniku, starom francuskom krivičnom zakoniku iz 1791. godine itd.