Универзитет у Источном Сарајеву
Педагошки факултет Бијељина
ЕФЕКАТ ИНКЛУЗИЈЕ НА СОЦИЈАЛНУ
ИНТЕРАКЦИЈУ КОД ДЕЦЕ
Ментор:
Студент:
Др Лидија Јовичић
Милица
Ристић
Увод
Инклузивно образовање представља савремени концепт васпитно-
образовне праксе који полази од уверења да сва деца, без обзира на своје
способности, потешкоће или социјални статус, имају право да уче заједно, у
истим образовним окружењима. У контексту предшколског васпитања,
инклузија добија посебну важност, јер управо у раном детињству почињу
да се обликују дечји ставови, вредности и социјалне навике.
Један од кључних аспеката инклузије је развој социјалне интеракције
међу децом различитих способности. Предшколско доба је период
интензивног социјалног учења, када деца кроз игру, комуникацију и
сарадњу развијају основне социјалне вештине – способност да се изразе,
разумеју друге, решавају конфликте и граде односе. Инклузивна средина,
када је добро осмишљена и подржана, може представљати подстицајно
окружење за развој таквих интеракција.
Међутим, у пракси се поставља питање: да ли и у којој мери
инклузивне предшколске групе заиста доприносе побољшању социјалне
интеракције деце? Да ли деца са сметњама у развоју успевају да остваре
квалитетне вршњачке односе? Како типична деца реагују на присуство
различитости у својој групи?
Полазећи од ових питања, овај рад има за циљ да истражи ефекат
инклузије на социјалну интеракцију деце предшколског узраста. Акценат
ће бити на упоређивању деце из инклузивних и традиционалних група, као
и на улози групних активности у подстицању међусобне сарадње и
прихватања.
У раду ће бити представљен теоријски оквир инклузивног васпитања
и социјалне интеракције у раном детињству, анализирана релевантна
литература, као и спроведено емпиријско истраживање које има за циљ да
4
укаже на предности, али и потенцијалне изазове инклузије у
предшколском контексту.
1.ТЕОРИЈСКИ ДЕО
1.1. Појам инккузије у предшколском образовању
Инклузија у образовању подразумева укључивање све деце у редовне
васпитно-образовне установе, без обзира на њихове способности,
потешкоће у развоју или социјално-културни контекст. Према дефиницији
UNESCO-а (2009), инклузија је процес отклањања баријера у учењу и
учешћу, са циљем постизања пуног потенцијала сваког детета.
У Републици Србији, право на инклузивно образовање је
загарантовано Законом о основама система образовања и васпитања (2017),
а примена инклузије је подржана кроз приручнике, пројекте и обуке
васпитача. Пракса у предшколским установама све више укључује децу са
сметњама у развоју у редовне васпитне групе, уз подршку стручних
сарадника (дефектолога, психолога, логопеда).
5
учешће свих заинтересованих страна, како би се избегла индивидуална
искључивања или неодговарајуће праксе у раду појединаца. Укључивање
породица је од суштинског значаја, јер без њихове подршке и учешћа,
процес инклузије остаје непотпун. Снажна и отворена комуникација са
родитељима омогућава изградњу поверења и олакшава планирање и
реализацију индивидуализованих облика подршке.
Иако је инклузија законски утемељена као право сваког детета на
бесплатно, квалитетно и најмање рестриктивно образовање, њена истинска
вредност се огледа у пракси. Истраживања показују да деца која уче у
инклузивном окружењу развијају важне друштвене вештине као што су
сарадња, толеранција и прихватање различитости. Заједничке активности
смањују осећај изолованости, доприносе већем самопоуздању код деце са
тешкоћама и утичу на смањење понашајних проблема. Истовремено,
типична деца имају прилику да уче о вредностима поштовања, стрпљења и
солидарности, што обогаћује њихово васпитно искуство. Установе које
доследно примењују инклузивне приступе развијају културу прихватања и
подршке, у којој свако дете има своје место и прилику за напредовање
(Skjong & Myklebust, 2016).
У савременом васпитно-образовном дискурсу, инклузија представља
једну од најзначајнијих тема која се разматра из различитих перспектива.
Основни концепт инклузивног образовања почива на идеји да сва деца, без
обзира на своје способности, порекло или специфичне потребе у учењу,
имају право на једнак приступ квалитетном образовању. Иако је термин
„инклузивно образовање“ понекад нејасан или се различито тумачи у
пракси, већина аутора и стручњака се слаже да он обухвата присуство деце
са сметњама и тешкоћама у развоју у редовним васпитно-образовним
установама, као и њихово активно учешће у наставним и ваннаставним
активностима заједно са вршњацима типичног развоја.
Успешна инклузија захтева од установа одређене промене и
прилагођавања. Посебно је важно препознати и анализирати потенцијалне
баријере које могу ометати пуно учешће деце са сметњама у развоју у
васпитно-образовном процесу. Савремени међународни документи, као
што је Конвенција о правима детета, имају значајан утицај на обликовање
7
