Interpersonalana komunikacija i dinamički procesi interaktivnog sporazumevanja

1

1. UVOD

Interpersonalno komuniciranje je najrasprostranjeniji i elementarni oblik društvene 

komunikacije. Njegovo osnovno svojstvo je recipročnost razmjene poruka između dvije ili 

više osoba, neposrednim ili posrednim putem, uz recipročnu izmjenjivost uloga komunikatora 

i recepijenata i neposrednu povratnu vezu u procesu razmjene poruka. Interpersonalno 

komuniciranje može se shvatiti kao produžetak intrapersonalnog komuniciranja (koncipiranog 

kao dijaloški organizovanog razgovora) i kao posrednički nivo u recepciji poruka u procesu 

masovnog komuniciranja. Na interpersonalno komuniciranje utiče niz interakcijskih i 

kontekstualnih faktora. Među njima su najznačajniji:

1. motivi i ciljevi komuniciranja;

2. simboličke forme u kojima se ostvaruje;

3. stepen komunikativne kompetentnosti subjekata komunikacionog čina;

4. priroda odnosa koji su uspostavljeni ili se uspostavljaju;

5. socijalni kontekst u kojem se ostvaruje

Elementarnost i rasprostranjenost interpersonalnog komuniciranja prisutnog u svakodnevnici 

svakog od nas, proističu iz samog karaktera čovjeka, shvaćenog kao socijalnog bića. Jer, ne 

komunicira se radi samog komuniciranja, već da bi se postigao određeni cilj, odnosno postigla 

svrha komuniciranja. Na svakodnevnu praksu interpersonalnog komuniciranja ljude pokreću 

slijedeće tri filozofske pretpostavke:

1. ontološka;

2. gnoseološka;

3. aksiološka

Prva pretpostavka polazi od toga da je čovjek nesavršen i da mu je zbog toga potreban drugi 

čovjek da bi mu u punom smislu razvio svoju ličnost. Gnoseološka pretpostavka ističe 

čovjekovo traganje za istinom o sebi koja je uvijek nepotpuna. I na kraju dolazi aksiološka 

pretpostavka, koja polazi od toga da je u srži interpersonalnog komuniciranja želja da se kroz 

razgovor stvori nova vrijednost, jer se samo putem razgovora može doći do istine – jedne od 

vrijednosti.

2

2. OBLICI INTERPERSONALNOG KOMUNICIRANJA

Interpersonalna komunikacija može se razvrstati prema situaciji u kojoj se ona odvija. Postoji 

pet oblika prepoznavnja interpersonalne komunikacije, a to su:

1. formalna i neformalna;

2. javna ili privatna;

3. distancirana ili intimna;

4. ritualna ili otvorena; i

5. funkcionalna ili ekspresivna

1. Formalna ili neformalna interpersonalna komunikacija je razlika između proračunatog ili 

promišljenog, na jednoj strani, i spontanog korištenja komunikacijskih vještina na drugoj 

strani.

2. Javna ili privatna interpersonalna komunikacija je razlika u pogledu konteksta 

komunikacije; npr. Pri komunikaciji na javnom mjestu izbjegava se korištenje neverbalnih 

znakova i pokazivanje emocija.

3. Distancirana ili intimna interpersonalna komunikacija je razlika u kvalitetu odnosa i veza 

između učesnika komunikacije. Distancirana komunikacija znači veći stepen formalizma u 

govoru ili nastupu, dok intimna komunikacija svjedoči o čvršćim osnosima među ljudima.

4. Ritualna ili otvorena interpersonalna komunikacija je različita mogućnost predviđanja 

upotrebe određenog komunikacionog koda. Ritualizovana komunikacija je korištenje uvijek 

istog, ograničenog koda, koji svjedoči o jakim vezama i prisutnosti među učesnicina 

komunikacije.

4

Slika 1. Faktori interpersonalne komunikacije

Iz činjenice da interpersonalno komuniciranje ima izrazitu svrsishodnost, oličenu kroz 

racionalno postavljen cilj, ne bi trebalo ispustiti iz vida ni motivaciono-dinamički aspekt 

interpersonalnog komuniciranja koji je određen mentalno-psihičkom strukturom ličnosti. 

Zbog toga je proces interpersonalnog komuniciranja poznat kao persuazivni proces. Suština 

persuazivnog procesa je nastojanje da se razmjenom poruka djeluje na mišljenje, osjećanja i 

čula sagovornika, ali i sebe samoga kako bi se ostvarilo predhodno ili simultano postavljen 

cilj komuniciranja.Persuazivnim procesom se nastoji djelovati na stavove u smislu njihovog 

potvrđivanja, korekcije i mijenjanja.

Komunikativna kompetentnost u interpersonalnom komuniciranju je određena nizom 

čovjekovih sposobnosti kojima se ostvaruje prilagođavanje konkretnoj situaciji kako bi se 

ostvarili strateški ciljevi komuniciranja. Najčešće se poznaju slijedeće tri vrste sposobnosti:

1. empatija je sposobnost uživljavanja u ulogu drugog, a da se pri tome ne izgubi sopstvena 

individualnost;

2. zauzimanje društvenih perspektiva drugog učesnika komuniciranja je sposobnost koja 

zavisi od sagledavanja prirode uspostavljenih odnosa;