VISOKA SKOLA AKADEMSKIH STUDIJA
AKADEMIJA ZA POSLOVNU EKONOMIJU ČAČAK
SEMINARSKI RAD
(Tema: )
DIREKTNE STRANE INVESTICIJE
Profesor: dr. Zdravko Bijelić Student: Teodor Manasijevski
Asistent: Milan Radičević Br.Indeksa 097/12
SADRŽAJ
1. UVOD ........................................................................................3
2. OBLICI STRANIH ULAGANJA..............................................4
3. STRANE DIREKTNE INVESTICIJE ......................................4
3.1 SDI i domaći sadržaj proizvodnje .........................................5
3.2 SDI i zahtevi u pogledu izvoza ............................................5
3.3 SDI i zahtevi u pogledu licenciranja tehnologija...................5
3.4 SDI i privatizacija .................................................................6
4. STRANE DIREKTNE INVESTICIJE U SRBIJI .....................10
4.1 Ukupne investicije ................................................................10
4.2 Glavni investitori ..................................................................10
4.3 Stabilna ekonomska situacija ...............................................10
4.4 Veliki potencijal tržišta ........................................................11
4.5 Niski troškovi poslovanja .....................................................11
4.6 Vredni ljudski resursi ..........................................................11
4.7 Povoljan geografski položaj .................................................11
4.8 Razvijena investiciona infrastruktura ...................................11
5. ZAJEDNIČKA ULAGANJA ...................................................12
6. KONCESIJE ..............................................................................13
6.1 BOT sistem ..........................................................................14
7. ZAKLJUČAK ............................................................................16
LITERATURA ............................................................................17
2
2. OBLICI STRANIH ULAGANJA
Veliki značaj za privredni rast i razvoj zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji
imaju strana ulaganja. Dosadašnja iskustva pokazuju da su strana ulaganja igrala
značajnu ulogu u strukturnim promenama proizvodnje i izvoza u zemljama korisnicama
ovih sredstava. Za zemlje koje imaju otežan pristup međunarodnom tržištu kapitala
strana ulaganja predstavljaju „ventil“ za angažovanje inostranih sredstava.
Osnovni vidovi stranih ulaganja su: strane direktne investicije (foreign direct
investments – FDI), različiti oblici zajedničkih ulaganja (joint ventures), portfolio
investicije, ulaganje sredstava u vezi sa privatizacijom (nova ulaganja i preuzimanje
vlasništva nad preduzećima kao i razmena spoljnog duga za ulog – debt equality swaps),
kao i koncesije.
3. STRANE DIREKTNE INVESTICIJE
Direktne inostrane investicije su pojava kada investitor koji se nalazi u jednoj
zemlji (zemlja porekla) stiče aktivu u drugoj zemlji (zemlja domaćin) sa namerom da
upravlja ovom aktivom. Pod aktivom se podrazumeva celokupna imovina firme, tj. aktiva
obuhvata sva sredstva i prava kojima jedno preduzeće raspolaže. Dimenzija upravljanja je ono
što razlikuje inostrane direktne investicije od portfolio investicija u inostrane akcije,
obveznice i ostale finansijske instrumente. U većini slučajeva i inestitor i aktiva kojom
upravlja u inostranstvu predstavljaju poslovna preduzeća.
Postoje tri glavne kategorije stranih direktnih investicija:
Equity kapital predstavlja vrednost investivcija u akcije preduzeća u inostranstvu. Stanje
vlasničkog uloga od 10% ili više običnih glasačkih prava u akcionarskom preduzeću ili
odgovarajući ekvivalent u neakcionarskom preduzeću, uobičajeno se smatra kao granica za
kontrolu aktive. Ova kategorija uključuje i menadžere, akvizicije, „grinfild“ investicije
(stvaranje novih postrojenja) i „braunfild“ investicije (delovi građevinskog zemljišta koji su
ugroženi ranijim korišćenjem, koji su zapušteni, koji se više ne koriste, koji mogu da stvore
probleme zagađenosti, koji se nalaze u izgrađenom urbanom području, i koji zahtevaju
investiciju
kako bi bili vraćeni na kvalitetnije korišćenje). Menadžeri i akvizicije su važan izvor
inostranih direktnih investicija za razvijene zemlje, mada njihov relativan udeo značajno
varira.
Reinvestirani profiti (zarade) su prihodi afilijacija koji nisu raspodeljenji u dividende i
nisu vraćeni nazad matičnoj kompaniji. Pretpostavlja se da se zadržani profiti reinvestiraju
u afilijaciji. Ova kategorija predstavlja i do 60% izlaznih investicija za zemlje kao što su
Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija.
Ostali kapital je kategorija koja se odnosi na kratkoročne i dugoročne pozajmice i
zajmove između matične firme i afilijacije.
4
Postoji nekoliko razloga zbog čega su operacije multinacionalnih kompanija
prirodnije u industrijskim granama koje proizvode, u poređenju sa uslugama, od kojih se
većina može svrstati u dve široke kategorije.
Prvo, postoje razlozi koji ističu značaj
vertikalnih inostranih direktnih investicija, u okviru kojih preduzeće locira različite faze
rezultat različitih inputnih troškova u različitim zemljama. Multinacionalne kompanije
koje su uključene u ekstraktivne industrijske grane, gde je raspoloživost prirodnih
resursa koncentrisana u nekoliko zemalja, prestavljaju očigledan primer. Drugi slučaj je
kada preduzeće locira neke radno intenzivne faze svog lanca proizvodnje u zemlji sa
jeftinom radnom snagom, dok u isto vreme locira proizvodne faze koje zahtevaju
značajan obim „ljudskog kapitala“ u zemljama gde je visoko kvalifikovana radna snaga
relativno raspoloživ faktor proizvodnje. Drugačije rečeno, preduzeće, u pokušaju da
minimizira troškove proizvodnje, postavlja proizvodne celine u nekoliko zemalja i koristi
trgovinu kao način da zadovolji tražnju za posebnim proizvodima – uključujući inpute –
na posebnim tržištima.
Druga velika kategorija prednosti za multinacionalne operacije potiče od
horizontalnih stranih direktnih investicija, gde se slični oblici proizvodne aktivnosti
lociraju u različitim zemljama. Motivi za ovu vrstu investivcije su, na primer, da
transportni troškovi za proizvode visoke težine mogu učiniti lokalnu proizvodnju
profitabilnijom; neki proizvodi zahtevaju da se proizvode u blizini potrošača; lokalna
proizvodnja se može lakše prilagođavati lokalnim proizvodnim standardima; i lokalna
proizvodnja ima bolje informacije o lokalnoj konkurenciji.
3.1 SDI i domaći sadržaj proizvodnje
Vlade zemalja korisnika inostranih direktnih investicija pokušavaju da nametnu zahtev
domaćeg sadržaja afilijacijama inostranih investitora (pod afilijacijama inostranih
investitora misli se na ogranke kompanije investitora, u datoj zemlji u koju se ulaže)
prilikom ovog investiranja, kako bi povećali „industrijsku povezanost“ i multiplikovali
„povratne veze“ sa namerom da se stvori konkurentna domaća industrijska struktura.3
Ove zemlje često ističu isti argument nedovoljne razvojenosti industrijskih grana kao
razlog za ove zahteve, a povremeno se iznose argumenti sofisticirane strateške
trgovinske politike. U skoro svim slučajevima, zahtev domaćeg sadržaja je praćen
određenim uvoznim restrikcijama.
3.2 SDI i zahtevi u pogledu izvoza
Nametanje zahteva u pogledu izvoza na inostranog investitora može delovati
povoljno na razvojne ciljeve zemlje domaćina. Međutim, ovaj zahtev izvoznog sadržaja
koji dovodi do jačanja izvoznih tokova, može nametnuti dodatne teškoće ostalim
sektorima društva koji moraju ponuditi resurse i platiti određene subvencije.
3.3 SDI i zahtevi u pogledu licenciranja tehnologija
Veći deo literature koji govori o uslovu licenciranja tehnologije govori kao
supstitutu za strane direktne investicije, leži izvan akvizicije tehnologije same po sebi i
nalazi se u zoni širih ciljeva koji „hrane“ domaću poslovnu klasu, sa političkim i
ekonomskim obrazloženjima: da se uveća autonomija nacionalne privrede, nacionalna
moć i nacionalna zaštita.
5
