веома   сложеном   и   турбулентном   окружењу.   У   анализи   њихових   конкурентних
фактора,   све   више   преовладава   схватање   да   човек   и   његов   положај   представља
основ   од   кога   све   почиње   и   од   кога   све   зависи.  Развијене   земље   света,   уместо
досадашње доминације природних и финансијских ресурса, своје развојне циљеве и
стратегије   преусмеравају   на   доминацију   људских   ресурса.   Зато   се   данашња
глобална економија све више назива „економија знања“, јер ресурс садржан у знању
постаје темељ производње и извор богатства.

Време у коме живимо карактеришу брзе и дубоке промене у свим

делатностима и подручијма друштвених активности. Наука, знање, информација и
време постају доминирајући ресурс. То у бити мења и улогу човека у процесу рада.
Он није само непосредни извршилац активности. Од њега се очекује да испољи
предузетнички дух, креативност, иновативност, опредељеност за промене и друга,
углавном духовна, интелектуална и психолошка својства.

Тржишни услови привређивања, поред осталог, посебно афирмишу људску

страну   организације   јер   се   запослени   јављају   као   једини   њен   ресурс   са
поливалентном   улогом.   Они   су   креатори   нових   техничких,   технолошких   и
организационих решења, ствараоци нових вредности и односа, управљачи процесом
рада и развојем организације, корисници производа и услуга. Из тог разлога у свим
тржишно   оријентисаним   привредама   менаџменту   људских   ресурса   се   поклања
посебна   пажња.   Дакле,   без   људи   и   људског   потенцијала   нема   ни   предузећа   ни
њихових   успеха.   Иако   су   сви   ресурси   у   предузећу   важни,   људи   представљају
најважнији   ресурс.   Оно   што   може   једна   паметна   глава,   не   може   ни   стотине
паметних машина. Људски ресурси имају пресудан значај за остваривање циљева
организације.

Управљање људским ресурсима је веома сложен и вишедимензионални

процес. Процес транзиције у којем се налазимо и укључивање у савремене
интеграционе процесе, захтевају другачији приступ људима. Традиционални модели
управљања људским ресурсима уступају место савременим, флексибилнијим,
практичнијим и хуманијим факторима управљања и развоја.

Питање мотивације запослених је једно од питања везаних за управљање

пословањем које се у последњих неколико година све чешће поставља и све више
добија   на   значају.   Досадашњи   концепти   мотивацијских   система,   мотивацијских
техника и стратегија постају недовољно флексибилни, па је потребно развијати и
уводити   нове,   који   це   својом   разраденошцу   и   свестраношцу   довести   до   високе
мотивисаности   и   задовољства   запослених,   а   тиме   истовремено   и   остварити
успјешно пословање.

Како би успешно пословало, свако предузеће мора да пронађе оптималну

комбинацију материјалних и нематеријалних подстицаја за своје запослене, која ће
зависити од бројних фактора: сектора у коме послује, конкуренције на тржишту
радне снаге, природе посла, структуре запослених. Да би се обезбедио одговарајући
квалитет запослених у предузећу, неопходно је понудити одговарајући ниво зарада,
али је то само потребан услов – не и довољан.