SPOLJNOTRGOVINSKO POSLOVANJE
Spoljnotrgovinsko poslovanje predstavlja, komunikaciju sa spoljašnjim svetom, odnosno
prekogranični promet roba i usluga.
Za svaku zemlju je jako bitan momenat odnosa sa inostranstvom, kao vrlo značajan deo
ekonomske aktivnosti svake zemlje. U savremenom svetu nijedna zemlja bez obzira na
svoje razvojne potencijale i uslove nije sama sebi dovoljna, poseno ne u ekonomiji i
ekonomskom razvoju. Zbog toga kažemo da su sve zemlje ekonomski upućene jedna na
drugu, odnosno u stanju su međusobne uslovljenosti i zavisnosti.Priroda ekonomskog
života i ekonomske aktivnosti ruši sve prepreke-pa čak i međudržavne granice i to i onda
kada su one razdvijene političkim ili nekom drugim činiocima.
Savremena ekonomska teorija i praksa, međunarodnim ekonomskim odnosima i
spoljnotrgovinskom poslovanju pridaju posebnu pažnju i značaj.U osnovi toga stoje
ekonomski interesi država i njihova ekonomija. Iz međunarodnog ekonomskog okruženja
dolaze brojni uticaji koji su od naročitog značaja za privredni razvoj i tekuću ekonomsku
stabilnost svake zemlje.
Možemo reći da u osnovi međunarodnih ekonomskih odnosa stoje tri razloga zbog kojih
zemlje pojedinačno učestvuju u njima.
· Razlike u uslovima proizvodnje među zemljama i područijima sveta
· Opadajući troškovi proizvodnje
· Različitost u ukusima-veća ponuda na tržištu i potpunije zadovoljavanje potreba.
Zbog toga svaka zemlja nastoji da u svojoj spoljnotrgovinskoj aktivnosti iskoristi
komparativne prednosti koje ima u proizvodnji određenih proizvoda i usluga u odnosu na
druge zemlje sa kojima održava ekonomske odnose. Te prednosti se ispoljavaju kao
korišćenje sopstvenih povoljnih uslova za njihovu proizvodnju, niži troškovi proizvodnje,
bolji kvalitet proizvoda, viši stepen primene tehnike i tehnologije. U krajnjem to
omogućava viši nivo produktivnosti rada i doprinosi rastu dohotka.
Sve zemlje savremenog sveta, manje ili više ekonomski su upućene jedna na drugu,
odnosno stoje u međusobnoj ekonomskoj zavisnosti i uslovljenosti.Danas nema apsolutno
autarhičnih privreda koje bi same sebi bile dovoljne. Ni jedna državna zajednica ne
podmiruje svoje materijalne potrebe isključivo svojom proizvodnjom, deo tih potreba
podmiruje uvozom materijalnih dobara iz drugih zemalja, a deo sopstvene proizvodnje
namenjen je zadovoljavanju potreba u inostranstvu.Ako bi se upitali zašto je to tako,
moramo pre svega ukazati na brojne činioce koji konkretnije obrazlažu nužnost
uspostavljanja i razvijanja ekonomskih odnosa sa inostranstvom svake zemlje posebno.
Poznato je da su prirodna bogatstva kao što su energetski izvori, rudna i mineralna
bogatstva, prirodni i klimatski uslovi kao faktori proizvodnje, neravnomerno raspoređeni
u svetu. Nijedna zemlja ma koliko ona bila velika ne raspolaže u dovoljnim količinama i
u odgovarajućem kvalitetu svim tim uslovima.Postoje zemlje koje imaju velike izvore
nafte, ali ne i dovoljno pitke vode, zemlje koje imaju rude gvožđa ali nemaju električne
energije, postoje zemlje koje imaju povoljne uslove za proizvodnju industrijskih ali ne i
poljoprivrednih proizvoda i obrnuto, klimatski uslovi diktiraju mogućnosti i strukturu
poljoprivredne proizvodnje ali i strukturu potrošnje.Ako bi svaka zemlja pojedinačno
zasnivala svoju proizvodnju samo na sopstvenim prirodnim uslovima i iazvorima, onda bi
struktura te proizvodnje bila vrlo siromašna, ekonomski vrlo neracionalna a proizvodnja
mogih proizvoda nemoguća.
Međutim, zahvalujući spoljnoj trgovini dolazi do prevazilaženja neravnomernosti u
rasporedu prirodnih bogatstava i uslova, kao činioca razvoja proizvodnje.Zemlje koje
nemaju svoje izvore nafte uvozom iz drugih zemalja podmiruju potrebe za njom, isto to
čine zemlje koje nemaju prirodnih bogatstava u gvožđu, obojenom metalima, mineralnim
sirovinama i dr.Zahvaljujući spoljnoj trgovini i međunarodnoj razmeni ponuda
poljoprivrednih proizvoda gotovo je ista u svim zemljama sveta bez obzira na postojanje
velikih prirodnih i klimatskih razlika koje opredeljuju mogućnosti proizvodnje pojedinih
poljoprivrednih proizvoda u tim zemljama pojedinčno.Tako, na primer, tropsko voće i
povrće danas se gotovo podjednako nalazi na tržištima poljoprivrednih proizvoda zemalja
u kojima se ono gaji kao i zemljama gde ne postoje prirodni uslovi za njihovu
proizvodnju.
Međunarodni ekonomski odnosi i, posebno, spoljna trgovina dovode do ubrazanja
naučnog i tehničko-tehnološkog razvoja u svetskim razmerama i svakoj zemlji
posebno.Inovacije u nauci, tehnici, i tehnologiji danas se brzo šire svetom čime se
prevazilazi neravnomernost u tehničko-tehnološkom napretku.Na taj način se doprinosi
ubrzanju razvoja proizvodnje ali i potrošnje u svetu.Taj proces ima naročit značaj za one
zemlje koje nisu u stanju da same razvijaju nauku i naučna istraživanja kao pretpostavke
razvoja svoje proizvodnje.Spoljna trgovina i uopšte međunarodni ekonomski odnosi,
prenose znanja iz jednog u druge delove sveta koja su sadržana u novim mašinama,
proizvodnoj opremi, proizvodima namenjenim zadovoljavanju različitih potreba i na
druge načine.Te njihove funkcije čine međunarodne ekonomske odnose veoma značajnim
faktorom tehničko-tehnološkog progresa u svetu.
Kako će se privreda jedne zemlje razvijati u velikoj meri zavisi od veličine njenog
unutrašnjeg tržišta.U zavisnosti od njega vrši se dimenzioniranje i strukturiranje domaće
proizvodnje na globalnom makroekonomskom planu kao i optimizairanje proizvodnih i
drugih kapaciteta za proizvodnju pojedinačnih proizvoda na mikroekonomskom
nivou.Bez spoljne trgovine u mnogim zemljama ne bi bilo ekonomski racionalno
organizovati proizvodnju onih proizvoda čija se racionalnost postiže njihovom
masovnom i velikoserijskom proizvodnjom ili za čiju proizvodnju je potreban veliki
kapital.U svim tim slučajevima veličina ili bolje reći malo unutrašnje tržište, javlja se kao
limitirajući faktor razvoja proizvodnje u malim zemljama.Ali u uslovima razvijene
spoljne trgovine moguće je i u malim zemljama dimenzionirati obim proizvodnje i
strukturirati je prema zahtevima ne samo sopstvenog-domaćeg, već i međunarodnog
tržišta.Time se produbljuje proces specijalizacije i međunarodne podele rada, a sve to ima
pozitivan uticaj na rast i razvoj proizvodnje u svakoj zemlji pojedinačno i u svetskim
razmerama.
Spoljnom trgovinom, konkretnije uvozom i izvozom roba i usluga, utiče se na
regulisanjeodnosa ponude i tražnje na domaćem tržištu.Uvozom se povećava obim
ponude roba na tom tržištu, odnosno menja struktura te ponude i usklađuje se sa
na taj način utiče na povećanje konkurentske sposobnosti svoje privrede na tom
tržištu.Izvozne premije se obično utvrđuju u nekom procentu od ostvarenog izvoza.
2.Kreditiranje izvoza, ima zadatak da omogući izvoznicima da dođu do povoljnih kredita
kojima će povećati proizvodnju namenjenu izvozu ili olakšati plasman te proizvodnje na
inostranom tržištu.Njih odobrava država iz specijalnih fondova ili ih obezbeđuje putem
mehanizma kreditne politike.Na taj način izvoznici dolaze do jeftinijeg obrtnog ili trajnog
kapitala, što jača njihovu izvoznu poziciju stimuliše ih na popvećanje izvoza.
3.Retenciona kvota, predstavlja procentualni deo deviza ostvarenih izvozom koji ostaje
izvozniku na slobodno raspolaganje.U svojim deviznim sistemima pojedine zemlje
propisuju obavezu da izvoznici ostvareni devizni priliv po osnovu izvoza roba i usluga-u
celini ili delimično, prodaju državi po određenom kursu.Država može u celini ili
delimično da oslobodi pojedine izvoznike takve obaveze, odnosno da im tu obavezu-
izraženu kroz visinu retencione kvote, poveća ili smanji.Ako je ta obaveza prema državi
manja, to znači da će izvoznici biti stimulisaniji da više izvoze jer im ostaje više deviza
od ostvarenog izvoza na slobodno raspolaganje, i obrnuto.
4.Vezivanje uvoznih prava za izvoz, predstavlja specifičan instrument spoljnotrgovinske
politike koji se primenjuje u zemljama sa državnim sistemom raspolaganja
devizama.Naime, u zavisnosti od ostvarenog izvoza, izvoznicima se odobrava pravo na
uvoz uopšte ili samo određenih proizvoda.
5.Regulisanjem kursa domaće valute, vrši se poboljšanje ili pogoršanje položaja
izvoznika, ali i uvoznika, u primarnoj raspodeli u zemlji.Promenom kursa domaće valute-
devalvacijom ili revalvacijom, utiče se na ekonomski položaj izvoznika i uvoznika.Kao
mera stimulacije izvoza primenjuje se devalvacija domaće valute.Ona omogućuje
izvoznicima prisvajanje većeg dela novostvorene vrednosti društva do koga dolazi
promenom odnosa između vrednosti domaće i inostranih valuta.Prelivanje novostvorene
vrednosti na ovaj način u korist izvoznika, dešava se da štetu uvoza, i na račun opšteg
rasta cena-inflacije
6.Damping, označava prodaju robe i usluga na inostranom tržištu po cenama koje su niže
od njihovih cena na domaćem tržištu, često i niže od njihovih troškova
proizvodnje.Ciljevi primene dampinga mogu se odnositi na potiskivanje konkurenata sa
određenih tržišta, osvajanje novih tržišta, izvoz po svaku cenu radi povećanja deviznog
priliva zemlje i slično.
7.Kvantitativna ograničenja izvoza vrše se posebnim instrumentima, kao što su zabrana
izvoza, kontigentiranje izvoza i izvozne dozvole. Instrumenti za regulisanje uvoza
regulisanje uvoza primenom različitih instrumenata i mera u osnovi može imati sledeće
ciljeve: zaštitu domaće privrede od inostrane konkurencije, uticaj na uspostavljanje
željenih odnosa između ponude i tražnje na domaćem tržištu, obezbeđenje sredstava za
državni budžet, uticaj na privrednu strukturu zemlje, strukturiranje uvoza i izvoza,
itd.Ova grupa instrumenata spoljnotrgovinske politike je vrlo brojna.Njihova pojedinačna
ili grupna primena uslovljena je ciljevima koje treba ostvariti u politici uvoza ali i drugim
oblastima spoljnotrgovinske politike.
Carine, čine najčešće upotrbljavani instrument spoljnotrgovinske politike za regulisanje
uvoza.Možemo ih definisati kao posebnu vrstu poreza koji se naplaćuje na robu koja
prolazi državnu ili carinsku granicu.To praktično znači da svaka zemlja ima svoj carinski
režim, ili se taj režim proteže na zemlje članice carinske unije ako takav oblik zajedništva
između zemalja postoji.Unutar zemlje moguće je da postoje slobodne carinske zone u
kojima roba ne podleže carinjenju, pa je za veličinu tih zona carinsko područje manje od
državnog.
Carine se koriste pre svega, za regulisanje uvoza robe ali mogu biti primenjene i za
regulisanje njenog izvoza pa i tranzita preko državne teritorije.One su klasičan instrument
ograničenja spoljne trgovine koji se već vekovima primenjuje u međunarodnoj trgovini.
a.Prema ekonomskoj funkciji carine mogu biti zaštitne i fiskalne.Smisao uvođenja
zaštitnih carina jeste zaštita domaćih proizvođača na domaćem tržištu od konkurencije
inostranih proizvođača.Roba tih proizvođača, primenom zaštitnih carina, postaje skuplja
na domaćem tržištu od iznosa carina, te se na ovaj način podstiče domaća proizvodnja u
smislu njenog povećanja i razvoja.
b.prema smeru kretanja robe, carine mogu biti:uvozne, izvozne i tranzitne.Uvozne carine
su najčešće u primeni i plaćaju se na robu koja se uvozi iz inostranstva u cilju plasmana
na domaćem tržištu.Izvozne i tranzitne carine retko se primenjuju.Tranzitne carine se
plaćaju na robu u tranzitu-robu koja prelazi državnu teritoriju, odnosno teritoriju carinsko
područja.
c.prema načinu određivanja carine mogu biti autonomne ili konvencionalne. Autonomne
svaka država određuje samostalno, nezavisno od drugih država.Dok konvencionalne,isto
određuje svaka država posebno, ali poštujući pritom ugovorne obaveze koje ona ima sa
drugim zemljama ili međunarodnim institucijama i asocijacijama.
d.prema načinu carinjenja robe, razlikujemo jedinstvene i diferencijalne carine.Prve se
primenjuju jedinstveno na svu robu koja prelazi granicu u uvozu, i pri tom se ne pravi
nikakva razlika između roba.Diferencijalnim carinama pravi se razlika prema vrsti robe,
područja odakle roba dolazi pa i trnsportnim sredstvima koja se koriste za njen prevoz.
e.prema načinu obračuna i naplate, carine mogu biti ad valorem-prema vrednosti,
specifične i mešovite.Ad valorem carine obračunavaju se i naplaćuju procentualno od
nabavne vrednosti robe.Specifične carine se određuju za svaku vrstu robe, dok se u praksi
najčešće koriste mešovite carine, kao kombinacija obe vrste carina.
f.grupu ostalih carina čine:preferencijalne, antidampinške, kompezatorske,
borbene.Svaka zemlja ima svoj carinski sistem kao deo sistema ekonomskih odnosa sa
inostranstvom.Njegov sastavni deo je i carinska tarifa koja predstavlja sistemski pregled
roba, robnih grupa i carinskih stopa.
Svaka zemlja ima svoj carinski sistem kao deo sistema ekonomskih odnosa sa
inostranstvom.Njegov sastavni deo je i carinska tarifa koja predstavlja sistemski pregled
roba, robnih grupa i carinskih stopa.
Uvozne takse su poseban instrument regulisanja uvoza koji se primenjuje zajedno sa
carinama sa kojima se najčešće i zajedno naplaćuju.Smisao njihovog uvođenja jeste
izbegavanje međunarodnih konvencija i bilateralnih sporazuma kojima se ograničava
visina carinskog opterećenja robe i usluga u međunarodnom prometu.Uvoznim taksama
