Analiza poslovanja – Pretpostavka analize

UVOD
Analiza poslovanja je prilično širok pojam koji obuhvata analizu kako finansijskih, tako i materijalnih,pa i ne materijalnih,pokazatelja,obima i uspešnosti poslovne ktivnosti,povezujući na taj način sve funkcije u preduzeću i zahvatajući sve raspoložive resurse. Analiza poslovanja tesno je povezana i u suštini predstavlja nastavak procesa planiranja, jer se njome utvrđuje stepen uspešnosti u ostvarivanju planskih zadataka, kao i faktori koji su uslovili veličinu rezultata i ulaganja. Za menadžment preduzeća ove su informacije podloga za izbor i sistematizovanje upravljačkih mera za poboljšanje poslovnog uspeha, odnosno postizanje optimalnog uspeha. Iz ovog proizilazi da je osnovni cilj analize poslovanja pripremanje podloge, u vidu informacione osnove, za donošenje odluke u poslovanju i upravljanju. Iz ovog opšteg cilja proističu dve osnovne uloge analize poslovanja: informativna i kontrolna uloga.
Oslanjajući se na računovodstvene standarde i norme i prihvatajući ustanovljene i proverene tehnike, finansijska analiza za polaznu osnovu ima analizu finansijskih izveštaja – bilansa stanja, bilansa uspeha, bilansa tokova gotovine, izveštaje o promenama na kapitalu i napomene uz finansijske izveštaje. Broj metoda i tehnika finansijske analize je prilično veliki, tako da primenjena tehnika u datoj organizaciji zavisi od procene menadžmenta preduzeća koliko je ona korisna i saglasna njihovim potrebama i zahtevima.Za izbor instrumenata analize ne postoji jedinstven kriterijum koji bi podjednako bio svrsishodan u svakom preduzeću. Nijedan od načina analize i nijedan od pokazatelja nije sam po sebi savršen, jer uvek postoji određen broj faktora koji nije obuhvaćen određenom tehnikom.
Osnovni cilj koji se analizom želi postići jeste pružanje informacija potrebnih za donošenje finansijskih odluka od strane korisnika informacija. Korisnici informacija mogu biti interni i eksterni. Interni korisnici su: vlasnici kapitala – insajderi, uprava preduzeća, poslovni organi i sindikat, a eksterni korisnici su: vlasnici kapitala – autsajderi, poverioci, konkurenti,poslovna udruženja, državni organi, sindikat i statistika.
Prva teorija bilansa nastala je u XVIII st. i nazvana je statička teorija bilansa, jer je osnovna svrha bilansiranja bila utvrđivanje imovine, odnosno imovinske situacije preduzeća.Ideja je potekla od pravnika, koji su naterali zakonodavca da propiše trgovcima obavezu da sastave inventar svog poslovanja, zbog sigurnosti poverilaca. Sledbenici ove teorije vide sliku stava preduzeća u određenom trenutku. Naime,inventarisanjem svih imovinskih delova, s jedne i svih dugova s druge strane, bilans postaje instrument koji se sačinjava izvan knjigovodstva s ciljem informisanja korisnika o ukupnom stanju imovine i obaveza.
Da bi se pozitivno poslovalo imovina mora biti veća od obaveza.Za razliku od starijeg statičkog shvatanja koje u fokusu ima imovinu, pristalice novijeg statičkog shvatanja bilansa akcenat stavljaju na kapital. Po ovom principu, leva strana – aktiva indicira način upotrebe kapitala, dok njegova desna strana – pasiva indicira način pribavljanja kapitala (izvore). Statičko shvatanje bilansa bilo je dominantno sve do kraja I sv. rata, kada se na njegovim kritikama razvija novo, dinamičko shvatanje. Najveći pretstavnik dinamičke i ujedno najveći kritičar statičke teorije je bio Eugen Schmalenbach.On je ovu ideju promovisao 1908. godine, a konačno uobličio u teoriju 1918. u kojoj je akcenat stavio na ekonomski aspekt bilansa. U fokusu je, dakle, aktivnost a ne stanje preduzeća.
Tvorac organske teorije bilansa je nemački profesor Fritz Schmidt. Za razliku od statičke i dinamičke teorije koje su monističke, organska teorija bilansa je dualistička koja ističe oba cilja i utvrđivanje imovine i utvrđivanje uspeha. Ovde je bitna organska povezanost preduzeća i nacionalne privrede.Pored navedenih teorija, postoje i druge, od kojih su najpoznatije: teorija dinamičkog bilansa,teorija sintetičkog bilansa,teorija fonda,vlasnička teorija i teorija entiteta.