Centralna banka je monetarna institucija i osnovni stožer bankarskog sistema svake
zemlje. U raznim zemljama nosi različite nazive: narodna, emisiona, državna , rezervna ili
jednostavno Banka Engleske,Banka Japana, Banka Italije i slično. Često se centralna banka
naziv i bankom banaka jer kod nje poslovne banke drže svoje depozite i njoj se često
obraćaju za odobravanje kredita.

U ranim fazama razvoja bankarstva nije postojalo razgraničenje između centralne i
poslovnih banaka, jer su skoro sve poslovne banke vršile emisiju banknota.

Pojava centralnih banaka istorijski je povezana sa centralizacijom emisije banknota u
rukama jedne ili malog broja najstabilnijih poslovnih banaka u koje su država i klijenti imali
najveće poverenje. Krajem XIX i početkom XX veka u većini država emisija banknota je
vršena od strane samo jedne – centralne – banke.

Imajući u vidu da je razvoj centralnog bankarstva u zemljama Zapadne Evrope započeo
pre industrijske revolucije može se zaključiti da je visok nivo razvijenosti bankarstva bio
jedan od važnih uslova za ekonomski uspon ovih zemalja. Sa osnivanjem prvih centralnih
banaka povezuje se i početak razvoja modernog bankarstva u svetu. Prve centralne banke
sveta osnovane su u drugoj polovini XVII veka u Švedskoj (1956) i Engleskoj (1694).

Treba naglasiti da ove banke nisu imale ekskluzivno pravo na emisiju banknota i
njihove funkcije razlikovale su se od funkcija savremenih centralnih banaka. Naprimer po
osnivanju je centralna banka u Engleskoj bila dužna da vrši i direktno kreditiranje industrije i
trgovine. Centralne banke u savremenom obliku pojavile su se u XIX veku.

Kao osnovne karakteristike centralne banke, u odnosu na poslovne banke, mogu se
navesti sledeće:

1. Emisija novčanica i kovanog novca i kontrola formiranja depozitnog novca .
2. Regulisanje potencijala poslovnih banaka i usmeravanje njihove kreditne

politike.

3. Nadzor ( supervizorstvo, monitoring) nad ukupnim poslovanjem banaka i

drugih finansijskih organizacija.

4. Garant likvidnosti bankarskog sistema, odnosno, uloga poslednjeg utočišta.
5. Velika, a može se reći i odlučujuća uloga državnih organa u upravljanju.
6. Neprofitna institucija.
7. Nepostojanje direktnih kreditnih odnosa sa domaćim nebankarskim sektorom

(osim države, u nekim zemljama).

8. Dualna institucija: novčana (koja formira i reguliše novac u opticaju) i

bankarska (koja ima kreditne i depozitne odnose sa poslovnim bankama,
inostranstvom i državom).

9. Ne postoji konkurentski odnos centralne i poslovnih banaka.

      Zadaci i funkcije centralne banke ( kao instrumenti i metodi za njihovo ostvarivanje ) su u
većini zemalja regulisani zakonom o centralnoj banci (u Srbiji    Zakonom o Narodnoj banci
Srbije). Odnosi centralne banke sa poslovnim bankama definisani su, po pravilu, zakonima o
bankarskom   poslovanju   pojedinih   zemalja   (   u   Srbiji   Zakonom   o   bankama   i   drugim
finansijskim organizacijama).

Po svojoj pravnoj prirodi novac predstavlja upravu o dugu bankarskog sistema koji se
nalazi u posedu lica izvan bankarskog sistema. U tom smislu bankarski sistem stvara novac,
koji ima vrednost samo dok se nalazi u opticaju. Na količinu novca u opticaju utiču svi delovi
bankarskog sistema koji u osnovi mogu da se podela u dve grupe: poslovne banke i centralna
banka. Poslovne banke predstavljaju finansijskog posrednika između lica koja štede i lica
kojima za određeno vreme taj novac može da bude pozajmljen radi potrošnje ili investicija.
Centralna banka predstavlja banku koja kreditira sve ostale banke i ujedno je banka države.

Status, organizacija i upravljanje centralnom bankom

Centralna banka se obično formira u formi akcionarskog društva čiji kapital, po

pravilu pripada državi (Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Holandija, Rusija, Kanada itd).
Čak i kada država raspolaže samo delom kapitala ( npr Japan i Belgija) ili sa akcionarima
centralne banke javljaju se poslovne banke (naprimer SAD) ili druge finansijske organizacije
(npr Italija) i u tim slučajevima postoji veoma čvrsta veza države i centralne banke, jer je
država izuzetno zainteresovana za efikasno funkcionisanje centralne banke.

Čvrsta veza države i centralne banke ne znači istovremeno i potpunu zavisnost
poslednje. Može se reći da su nezavisnije centralne banke u onim zemljama koje su po
zakonu potčinjene parlamentu , nego one potčinjene ministarstvu finansija. U većini zemalja
centralne banke su potčinjene ministarstvima finansija, a u ređim slučajevima parlamentima
(SAD, Nemačka, Švajcarska, Švedska, Holandija).

Određeni stepen nezavisnosti centralne banke jeste pretpostavka njene efikasnosti i

ona zavisi od mnogo faktora, ka o na primer:

1. Nezavisnost centralne banke od državnih organa koja se manifestuje kroz

njenu političku (pri utvrđivanju ciljnih orijentira novčane mase) i
ekonomsku (pri izboru instrumenata monetarnog regulisanja) nezavisnost.

2. Nezavisnost članova organa upravljanja centralnom bankom (guverner i

odbor direktora) je veća ukoliko se one imenuju na duži rok i teško se
mogu smeniti.