Izvori medjunarodno privatno prava

1.UVOD
Postoje različiti izvori međunarodnog privatnog prava u pojedinim zemljama.Negde su osnovni izvori zakonski propisi,u drugim zemljama sudski precedenti.Sudska praksa ima određeni uticaj i u zemljama u kojima nije priznata kao formalni izvor prava, upotpunjujući praznine koje ostavalja manje više potpuna kodifikacija ove grane prava. Iako je značajan broj država u kojima su poslednjih decenija usvojeni zakoni o međunarodnom privatnom pravu,ova opaska ostaje,naročito ako se imaju u vidu različite koncepcije o predmetu istog.Dopunskim izvorom međunarodnog privatnog prava u pojedinim zemljama smatraju se običaji (međunarodni i unutrašnji),iako je Međunarodni sud pravde u svojim odlukama stao na stanonvište da u domenu međunarodnog privatnog prava nema pravnih običaja koji bi bili izvori prava.Izvore međunarodnog privatnog prava pojedinih zemalja predstavljaju i ratifikovani međunarodni ugovori-bilateralni i multilateralni.

2.UNUTRAŠNJI IZVORI MEĐUNARODNOG PRIVATNOG PRAVA U POJEDINIM DRŽAVAMA
Osnovni izvori međunarodnog privatnog prava u svim zemljam su sa izuzetkom onih u kojima važi precedentno pravo-zakoni.Postoji međutim,nekoliko pristupa zakonskom sistematizovanju materije međunarodnog privatnog prava
Razlikovaćemo u osnovi dva pristupa :
• U nekim zemljama postoje posebni zakoni(ci) u kojima su-ako ne u potpunosti, onda barem u najvećem delu-sadržana pravila iz oblasti međunarodnog privatnog prava.U Evropi poseban zakonik međunarodnom privatnom pravu imaju Albanija,Austrija,Azerbejdžan,Belgija,Bosna i Hercegovina, Bugarska, Češka, Hrvatska,Italija,Lihtenštajn,Mađarska,Nemačka,Poljska,Rumunija,Slovenija, Turska, Švajcarska.
• U drugu grupu zemalja spadaju propisi iz oblasti međunarodnog privatnog prava koji se nalaze u raznim zakonima,uglavnom uz odgovarajuće materijalnopravne propise. Tako na primer,norme koje rešavaju probleme koji se javljaju usled pojave elemenata inostranosti u naslednopravnim odnosima nalaze se zakoni o nasleđivanju,kolizione norme za menicu nalaze se u meničnim zakonima itd.U ovoj grupi zemalja mogle bi se izdvojiti kao podgrupa one države koje u jednom zakoniku koncentrišu najveći deo normi iz oblasti međunarodnog privatnog prava.Taj zakonik je,po pravilu,građanski zakonik,koji sadrži poseban blok međunarodno-privatnopravnih normi i to,najčešće u svom uvodnom ili završnom delu.Ovaj pristup je,na primer prihvaćen u Alžiru,Argenitini,Brazilu,Čileu,Kini Litvaniji,Meksiku,Ruskoj federaciji,Španiji.
Opšti pogled na izvore međunarodnog privatnog prava iziskuje i osvrt na zemlje cammon law sistema ili barem na dve najznačajnije među njima Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD.Glavni izvori prava u ovim zemljama dugo je bila sudska praksa,koja i dalje ima veoma veliku ulogu,ali se situacija postepeno menja.
3.MULTILATERALNE KONVENCIJE KAO IZVOR I KAO NAČIN UNIFIKACIJE MEĐUNARODNOG PRIVATNOG PRAVA
3.1.Aktivnosti Haške konferencije za međunarodno privatno pravo na unifikaciji pravila međunarodnog privatnog prava
Pošto međunarodno privatno pravo nije međunarodno pravo,već grana unutrašnjeg prava čije norme uređuju odnose sa elementom inostranosti pretežno na inidirektan način tj. određivanjem koje će nacionalno pravo biti merodavno,različita rešenja pojedinih pravnih poredaka mogu dovesti do različitog meritornog rezultata u pogledu istog problema.Pošto to nije najčešće moguće,napori za obezbeđivanje međunarodne harmonije u odlučivanju usmereni su na izradu višestranih konvencija putem kojih bi se dostiglo ujedničavanje kolizionih normi.Jedan od prvih zagovornika ove ideje je bio Paskvale Stanislao Mančini,koji je 1874 godine podneo izveštaj Institutu za međunarodno pravo pod naslovom „Korisnost obavezivanja svih država putem jedne ili više međunarodnih konvencija određenim brojem generalnih pravila međunarodnog privatnog prava,a radi obezbeđivanja uniformnih odluka povodomo sukoba između različitih građanskih i krivičnih zakonodavstava“.Sam Mančini je pozvao inostrane vlade da zaključe mulitilateralne konvencije,a inicijativu je ponovo pokrenuo holandski pravnik T.M.Caseer, te je Vlada Holandije uputila poziv državama za učešće na „Konferenciji posvećenoj regulisanju različitih pitanja međunarodnog privatnog prava“ koja je održana u Hagu između 12 i 27 semptembra 1893 godine.Taj datum se smatra danom osnivanja Haške konferencije za međunarodno privatno pravo.Do 1951 godine održane su četri međudržavne konferencije i usvojeno šest konvencija :
• Konvencija o rešavanju sukoba zakona u materiji braka,
• Konvencija o rešavanju sukoba zakona u materiji razvoda braka i rastave od stola i postelje,
• Konvencija o ličnim i imovinskim odnosima bračnih drugova,
• Konvencija o starateljstvu nad maloletnim licima,
• Konvencija o građanskom sudskom postupku,
• Konvencija o oduzimanju građanskih prava i sličnih mera svojevlasti.
Brojne države su usvojile Statut Haške konferencije za međunarodno privatno pravo ,naglašavajući time njen stalni karakter i njen glavni zadatak,koji se sastoji u progresivnoj unifikaciji pravila međunarodnog privatnog prava.Statut je stupio na snagu 1955.godine.Dokje Konferencija 2006.godine imala 65 država članica.Delatnost Konferencije se sastoji u pripremi tekstova multilateralnih konvencija koje su namenjene potpisivanju i ratitfikaciji od država koje su članice i koje to nisu .Početak XX veka u radu Konferencije bio je obeležen izradom konvencija iz oblasti porodičnog prava .Na drugu fazu u radu Konferencije bitno je uticale zemlje cammon law sistema,pod čijim uticajem su pitanja procedure dobila na značaju.Najveći uspeh u ovoj fazi je postigla Konvencija o sukobima zakona u pogledu oblika testamentarnih odredaba iz 1961godine.Treću fazu karakteriše veliki uspeh određenih konvencija koje sadrže orginalna rešenja. Kao primer se ističe Konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece iz 1980 godine.