Strne žitarice – (Ratarsko-povrtarski priručnik) - dio prvi
Prof. dr Jovan Todorović, prof. dr Ilija Komljenović
1
Klasifikacija ratarskih useva
Njivska proizvodnja čini danas osnovu u ishrani ljudi, stoke, a daje i sirovine za raznovrsnu industrijsku
proizvodnju. Proizvodi ratarskih useva služe kao baza, krmna osnova stoci, i putem nje se pretvaraju u veće i
bogatije organske materije koje koristi čovek.
Kao osnova prehrambene i preraĎivačke industrije služe sirovine koje se dobijaju od njivske proizvodnje.
Zapravo, bez proizvodnje ratarskih useva, teško bi se mogao zamisliti život na zemlji.
Ratarski usevi ili biljne vrste kojima im pripadaju, mogu se klasifikovati u manji ili veći broj grupa,
zavisno od toga koje se obeležje uzima kao osnova ili načelo za podelu. U svim klasifikacijama uzimana su u obzir
tri pokazatelja:
način upotrebe
,
botanička pripadnost
i
način gajenja
.
Đorđević
(1961) je podelio njivske biljke na grupe prema načinu upotrebe.
Shema podele ratarskih useva prema Đorđeviću (1961)
U koncepciji ove knjige, kao osnovno načelo klasifikacije prihvaćen je kriterijum upotrebne vrednosti
gajenih biljaka. Podela je izvršena na četiri grupe:
I - Ţita
– zrnene skrobne biljke
1. Strna ili prava žita, tipična žita (žita I grupe), (pšenica, raž, ječam i ovas).
2. Prosolika žita i heljda (žita II grupe),(kukuruz, proso, pirinač, heljda).
II - Zrnene mahunjače:
1. Variva i lupine.
2. Zrnene mahunjače za kombinovano iskorištavanje (soja i arašid).
III - Biljke za tehničku preradu:
1. Uljane biljke.
2.Biljke za proizvodnju vlakna (predive – tekstilne).
3.Biljke za proizvodnju skroba i šećera.
4.Biljke za proizvodnju kaučuka.
5.Lekovito-aromatične i začinske biljke.
6.Ostale tehničke vrste (hmelj i duvan).
IV - Biljke za proizvodnju stočne hrane (pićne biljke):
1.Korenasto-krtolaste
2.Mahunarke i klasaste trave
3.Ostale biljke za stočnu hranu
U SAD, naučnici vrše klasifikaciju ratarskih useva prema botaničkoj pripadnosti, agronomskoj i prema
specijalnoj nameni. Prema botaničkoj pripadnosti, ratarski usevi većinom pripadaju dvema familijama:
Poaceae
(familija trava) i
Fabaceae
(familija leguminoza-leptirnjača).
Podela po odlikama (varijeteti) zasniva se na boji klasa, zrna, a one se dalje dele na sorte, koje
predstavljaju objekt proučavanja i sredstvo proizvodnje. U botanici je osnovna sistematska jedinica
vrsta
, a u
Strne žitarice – (Ratarsko-povrtarski priručnik) - dio prvi
Prof. dr Jovan Todorović, prof. dr Ilija Komljenović
2
ratarstvu je najniža sistematska jedinica
sorta
. Do danas,
pojam sorte
nije potpuno odreĎen.
Đorđević
(1961)
definiše sortu kao
grupu individua koje pripadaju jednoj istoj vrsti, a po nekim osobinama liče jedna na
drugu.
Sorte obično nose ime mesta, kraja ili ustanove gde su proizvedene, broj pod kojim su zavedene ili neki
drugi naziv (npr. Somborka, Novosadska rana – 5, itd). One se mogu klasifikovati na razne načine, po
postanku
(primitivne, selekcionisane), po
poreklu
(domaće i strane), zatim univerzalne, specijalizovane, ustaljene,
neustaljene itd. Danas se sorte dele i po produktivnosti na slabo, srednje i visokoproduktivne odnosno
visokoprinosne.
U ovoj knjizi ćemo se držati klasifikacije ratarskih useva po ĐorĎeviću, s tim što biljke za proizvodnju
kaučuka nećemo obraĎivati. TakoĎe nećemo obraĎivati ni grupu biljaka za proizvodnju stočne hrane, pošto se one
obraĎuju u posebno predmetu “Krmno bilje” ili “Proizvodnja krmnog bilja”.
Ţita - zrneno skrobne biljke
U ovu grupu spadaju sledeće ratarske biljke:
grupa strnih ţita
-
pšenica
(
Triticum sp)
,
raţ
(
Secale
cereale),
ječam (
Hordeum sativum),
ovas
–
zob
(
Avena sativa)
;
grupa prosolikih ţita
-
kukuruz
(
Zea
mais),
proso
(Panicum sp.),
sirak
(
Andropogon sorghum, sin. Sorghum halepense),
pirinač
(
Oryza sativa)
,
heljda
(
Polygonum fagopyrum, sin. Fagopyrum esculentum).
Sva žita osim heljde (familija
Polygonaceae
), pripadaju familiji
Poaceae.
Kao što je u tekstu vidljivo, žita se dele na prava i prosolika. Razlike izmeĎu pravih i prosolikih po
morfološkim i biološkim osobinama i načinu gajenje prikazane su u sledećoj tabeli.
Tabelarni prikaza razlika između pravih i prosolikih žita
Razlike u morfološkim, biološkim osobinama i načinu gajenja
Prava ţita
Prosolika ţita
Klijaju s većim brojem korenčića: pšenica i ovas sa 3,
raž sa 4 a ječam 5-8 korenčića
Klijaju samo s jednim korenčićem
Cvast je klas ili metlica (ovas)
Cvast je metlica i klip (klip -ženska cvast kod kukuruza)
Gornji cvetovi klasića neplodni ili redukovani
Donji cvetovi u metlici neplodni.
Stablo (slama) šuplja.
Stablo ispunjena sa srži.
Stablo ima manji broj internodija sa jako izraženim
kolencima (nodusima)
Veći broj internodija a nodusi nisu izraženi
List je po pravilu manji.
List je veći (krupniji).
Zrno ima s trbušne strane izraženu brazdicu a kod nekih
i bradicu na vrhu zrna.
Nemaju brazdicu ni bradicu
Postoje jare i ozime forme.
Postoje samo jare forme.
Biljke su dugog dana sa manjim zahtevima prema
toploti i svetlosti.
Biljke su kratkog dana s većim zahtevima prema toploti
i svetlosti.
Zahtevaju više vlage (imaju veći transpiracioni
koeficijent)
Imaju manje zahteve prema vlazi (manji transpiracioni
koeficijent) i otpornije su na sušu (osim riže).
Otporne su na niske (negativne) temperature
Neotporna su na niske (negativne)temperature
Brže se razvijaju od klijanja do bokorenja.
Sporije klijaju i niču.
Zahtevaju manju količinu vlage za klijanje
Zahtevaju više vlage za klijanje
Imaju manje zahteve prema toploti od klijanja pa do
kraja vegetacije
Imaju već zahteve prema toploti od klijanja do kraja
vegetacije
Usevi su guste setve
Većina pripadaju grupi okopavina
Strne žitarice – (Ratarsko-povrtarski priručnik) - dio prvi
Prof. dr Jovan Todorović, prof. dr Ilija Komljenović
4
Opšti značaj pšenice
Pšenica se pre svega koristi kao hlebna biljka. Preko 70 % stanovništva na zemljinoj kugli hrani se
pšeničnim hlebom. Pšenični hleb je visoko kaloričan (9.000 J), s visokim sadržajem belančevina 16 - 17 %, ugljenih
hidrata do 78 %, masti 1 - 1,5 %. Najvažniji pokazatelj kvaliteta pšenice predstavlja količina i kvalitet belančevina u
zrnu. Kao meĎunarodni standard sadržaja belančevina u zrnu je 13.5%. MeĎutim, sadržaj belančevina se znatno
menja u zavisnosti od rejona gajenja (klimata, zemljišta) i Ďubrenja. Pšenica gajena na istoku i jugu ima veći sadržaj
belančevina od one na zapadnim i severnim rejonima. Kvalitet belančevina pšeničnog hleba je veoma visok pri
čemu značaj imaju količina i kvalitet lepka (belančevinasta masa koja se izdvaja pri ispiranju testa vodom). U sastav
lepka ulaze uglavnom belančevinaste materije –
glijadin i glutenin
. Pšenični hleb sadrži jedinjenja kalcijuma,
fosfora i gvožĎa, kao i kompleks B vitamina.
Pšenica je veoma značajna u mlinskoj industriji, industriji hleba, keksa, pivarskoj, farmaceutskoj i u
industriji dekstrina, a nus proizvod - slama služi kao prostirka, zatim za izradu predmeta različite upotrebne
vrednosti u domaćinstvu. Mekinje kao sporedni proizvod koriste se kao koncentrovana stočna hrana, a u novije
vreme da popravlja kvalitet hleba.
Pšenica, kao najvažniji artikal u meĎunarodnoj trgovini, uslovila je razvoj saobraćaja i saobraćajnih
objekata. Ima i strategijsku važnost, jer je često u istoriji služila kao jedan od elemenata pritiska jedne države na
drugu posebno pa je takvu ulogu zadržala i do danas.
Proizvodnja pšenice u svetu
Glavni centri proizvodnje pšenice su Evropa, Okeanija, Južna Amerika i Afrika a po ukupnoj proizvodnji
posle Evrope slede Azija, zemlje bivšeg SSSR-a, Severna Amerika, Južna Amerika. Po prosečnim prinosima na
prvom mestu je Evropa, zatim Severna Amerika.
Proizvodnja pšenice po pojedinim u svetu u 2002. godini ( izvor podataka -USDA)
Zemlja
Površine (ha)
Prinos (t/ha)
Proizvodnja (u t)
SAD
19 270 000
2.38
45 890 000
Francuska
5 220 000
7.47
39 000 000
Velika Britanija
2 020 000
8.19
16 500 000
Nemačka
3 000 000
7.00
21 000 000
Kanada
8 900 000
1.73
15 400 000
Australija
10 800 000
1.39
15 000 000
Argentina
6 000 000
2.33
14 000 000
Kina
24 500 000
3.76
92 000 000
Ukrajina
6 800 000
3.09
21 000 000
Rusija
25 700 000
1.87
48 000 000
Kazakstana
11 000 000
1.09
12 000 000
Istočna Evropa
9 640 000
3.15
30 400 000
Iran
6 200 000
1.69
10 500 000
Egipat
1 010 000
6.20
6 250 000
Maroko
2 600 000
1.27
3 300 000
Brazil
2 000 000
1.85
3 700 000
Indija
26 200 000
2.75
72 000 000
Pakistan
8 300 000
2.35
19 500 000
Ostali
35 020 000
2.49
87 120 000
Svet (ukupno)
214 180 000
2.67
572 560 000
Geografska rasprostranjenost pšenice
Pšenica je euritopna biljka, što znači da ima veliki areal rasprostranjenosti. Euritopnost je jako izražena
zahvaljujući njenoj prirodi, zatim njenom polimorfizmu jer ima veliki broj vrsta, varijeteta i sorti a sve se dele na
ozime
i
jare
. Zahvaljujući polimorfizmu, ona je rasprostranjena gotovo u celom svetu, ali se oblasti gajenja ozimih i
jarih formi ne poklapaju.
Strne žitarice – (Ratarsko-povrtarski priručnik) - dio prvi
Prof. dr Jovan Todorović, prof. dr Ilija Komljenović
5
Ozima pšenica
za svoj razvoj zahteva blage uslove, umerene zime. Stoga se ona najbolje gaji u umerenom
pojasu, i to izmeĎu 30-50
0
severne geografske širine. To je optimalni rejon za uspevanje ove biljke. Severno i južno
od ove granice nalazi se njezin anektički rejon. To znači da se ona može gajiti nešto severnije (do 60
0
severne
geografske širine i južnije do 16
0
severne geografske širine severne polulopte) ali sa slabijim uspehom
.
Jara pšenica
je malo zastupljena u optimalnim rejonima gajenja ozime pšenice. Ona se gaji uglavnom u
surovim ekološkim uslovima. Razlog je u tome, što jara pšenica ima kratak vegetacioni period i što bolje podnosi
sušu i visoke temperature od ozime pšenice. Zbog toga se ona gaji u većoj meri na severu zemljine kugle i u suvim
kontinentalnim oblastima. Krajnja granica gajenja jare pšenice je na 67
0
severne geografske širine (Norveška), a na
južnoj zemljinoj polulopti se gaji do krajnjih granica Australije, Južne Amerike i Afrike.
Areal rasprostranjenosti pšenice
U pogledu nadmorske visine, gaji se i do 4.000 m (Azija), a kod nas i u Evropi uspeva na 1.100 m n.v.
Da bi smo bolje razumeli zašto pored ostalog postoje razlike u rasprostranjenosti izmeĎu ozime i jare
forme pšenice, dat ćemo kratki opis njihovih morfoloških, bioloških razlika i razlika u načinu gajenja.
Ozima pšenica daje veće prosečne prinose od jare pšenice od čega proizlazi njezin opšti značaj. Pored toga,
ozima pšenica daje i stabilnije prinose.
Ozima pšenica se seje u jesen a prezimljuje u fazi od klijanaca do bokorenja, dok se jara seje rano u
proleće. Ozima pšenica jače bokori i ima duži vegetacioni period od jare. Ozima je znatno otpornija na niske
temperature i ima duži stadijum jarovizacije. MeĎutim, jara pšenica je znatno otpornija na sušu kao i na visoke
temperature a ima i kvalitetnije zrno i brašno.
Poreklo pšenice
Pšenica vodi poreklo iz starog sveta, prvenstveno iz Azije i južnih delova Evrope odakle je proširena na
druge kontinente. Ona je jedna od najstarijih useva. Postoje razne teorije o poreklu pšenice, ali su
Vavilov
i
Flaksbergerger
dali najprecizniju lokaciju njezinog porekla. Mesta porekla pšenice nazvali su
ishodnim centrima
.
Ishodni centri pšenice
R.b
Ishodni centar
Vrste pšenice nastale u ishodnom centru
Forma pšenice
Naziv pšenice
1
Jugozapadna Azija
Meka pšenica
Triticum vulgare Host.
Patuljasta pšenica
Triticum compactum
2.
Etiopija (Abisinija)
Tvrda pšenica
Triticum durum Def.
Poljska pšenica
Triticum polonisum L.
3.
Srednja Azija
(Sirija, Palestina i
Jermenija)
Divlji jednozrnac
Triticum monococcoides L.
Divlji dvozrnac
Triticum dicoccoides Körn
4.
Mala Azija i južni
Balkan
Divlji jednozrnac
Triticum monococcoides L.
Gajeni jednozrnac
Triticum monococcum L.
Strne žitarice – (Ratarsko-povrtarski priručnik) - dio prvi
Prof. dr Jovan Todorović, prof. dr Ilija Komljenović
7
Građa biljke pšenice Korenove dlačice
Obrazovanje i rast korenova pšenice zavisi od odreĎenih uslova (temperatura, vlažnost zemljišta, aeracije,
zbijenosti zemljišta, Ďubrenja i svetlosti). Najpovoljnija temperatura za uvećanje korenove mase pšenice je oko
20
0
C. Ako je temperatura oko 10
0
C, tada ima manji broj korenova ali su krupniji, beli i zdravi. A ako se
temperatura poveća oko 40
0
C, korenovi postaju tanki kao nit.
Smatra se da je optimalna vlažnost za rast korenova pšenice u poljskim uslovima u granicama 60-70% od
poljskog vodnog kapaciteta. Povećanje na 80-90% vlažnosti, negativno utiče na rast korena. Pri tome je bitan
dovoljan pristup vazduha korenju, odnosno najbolji odnos izmeĎu vode i vazduha je 75 : 25.
Na razviće korenovog sistema pšenice veliku ulogu ima prisustvo hranjivih elemenata u zemljištu kao i
odnos pojedinih elemenata ishrane. Ravnoteža izmeĎu korena i nadzemnog dela pšenice se pri tome ne sme
poremetiti. Naime, velika količina azota uvećava rast nadzemnog dela više nego rast korena. To je slučaj kada je
nepravilan odnos izmeĎu azota i ostalih hranjivih elemenata, jer tada količina korenja opada.
Delovi stabljike
Primarna i sekundarna stablo pšenice
Zbijenost oraničnog sloja zemljišta ima uticaj na rast korenovog sistema a naročito na njegovo prodiranje
dublje. Najpovoljnije zemljišta za razvoj korenovog sistema kada mu je zapreminska masa prividna od 1,1 do 1,25
g/cm
3
(
Bondarenko
,
1959
) a granica razvoja korenovog sistema je kod zapreminske mase 1,6 g/cm
3
(
Maljanov
,
1597
).
Svetlost se na razvoj korenovog sistema pšenice ispoljava kroz nadzemni deo biljke. Kada ima dovoljno
svetlosti i CO
2
, povećava se rast korenovog sistema a suprotnom slučaju, rast korenja se zadržva ili se potpuno
zaustavlja.
Stablo
pšenice je kao kod ostalih trava cilindrična, člankovita, sastavljena iz kolenaca (
nodi
) i 5-6
članaka (
indernodi
).
Na vršnom članku izbija cvast – klas. Stablo je zeleno. Donji članak je kraći od susednog
gornjeg, a srednji po dužini približno predstavlja aritmetičku sredinu susedna dva, izuzev vršnog, koji je znatno duži
od ostalih i čini čak 30-40% od dužine stabla.
Stablo
je uglavnom šupljo, izuzev kod nekih vrsta čiji je vršni članak ispod klasa ispunjen parenhimskim
tkivom. Pšenica ima osobinu da se
bokori
(busa), odnosno da stvara nove izdanke (stabla), te se razlikuje
primarno
i
sekundarno
ili bočno stablo. Oni izbijaju iz
čvora bokorenja
(busanja). Sekundarna stabla imaju
