Wi-Fi

UVOD

Wi-Fi je bežična lokalna računarska mreža (WLAN) koja počiva na
standardu IEEE 802.11. Svi uređaji koji su povezani na ovu mrežu su u blizini (par desetina metara) antene (uređaja) koja prima i predaje potrebne signale. 802.11b je drugi standard koji je ugledao svetlo dana, nakon .11, a pre .11a. Poznat i pod nazivom Wi-Fi (Wireless-Fidelity), koji se odnosi upravo na 802.11b. B standard je bio prava mala revolucija u WLAN-u, imao je propusnost od 11Mbps uz “fallback rate” na 5.5, 2 odnosno 1 MB/s. To znači ako je intenzitet signala manji, ili je udaljenost među uređajima povećana, mrežna oprema prilagođava se uslovima i smanjuje brzinu veze održavajući je i dalje aktivnom. Većina WLAN i WAN mreža radi na .11b standardu (u odnosu na druge WLAN standarde) pa je tako .11b postao referenca za WLAN. Najviše programa i alata koje se mogu naći na internetu su upravo za .11b mreže. Varijacija na .11b standard je 802.11b+ koji udvostručuje propusnost na 22 Mb/s odnosno 44 Mb/s uz „Teksas instrument ACX100“ chipset. Iako deklarisan kao 11 [[Mb/s]], možda se upravo taj uređaj može nadograditi na famoznih 44 Mb/s. Spajanje iznad dva kilometra udaljenosti na 22 Mb/s je odličan rezultat. Primarna sigurnosna enkripcija je WEP (Wired Equivalent Privacy). WEP se koristi u 64, 128 ili 256 bitnom obliku. Sve Prism1 kartice koriste 64 bit, Prism2 128 bit, a ACX100 256bit. Domet ovih uređaja varira. Deklarisanih 500 metara sa dodatnim spoljnim antenama penje se od 5 km preko 38 km (ZGWireless) pa do neverovatnih 300 km uz pojačala (Australija). 802.11g je verzija 802.11 standarda koja će dostići propusnost od 54 Mb/s, ali za razliku od .11a na 2.4 Ghz! Antene se već proizvode ali praksa je pokazala da je domet sa 11.g standardom na 54 Mb/s barem na polovinu .11b uređaja. Svaka veća udaljenost je nepovoljna, i optimalno je uzeti .11b+ uređaje .11g uređaji inteligentnije koriste “autofallback rate”, pa brzina sa udaljenošću opada češće nego kod .11b+ uređaja. 802.11n najnovija je verzija 802.11 standarda koja dostiže propusnost do 600 Mb/s, koristi MIMO tehnologiju za postizanje većih brzina od 802.11b i 802.11g standarda. Napravnjena su i poboljšanja u vrstama zaštite. Uređaji koji rade u ovom standardu obično koriste 2 ili više antena. Takođe mogu raditi i u prethodnim standardima ukoliko drugi uređaji u mreži ne dozvoljavaju brzine i mogućnosti n standarda. Način rada[uredi]
Radio komunikacija kod WLAN-ova se obavlja u tzv. ISM (Industrial, Scientific & Medical) opsegu frekvencija koji je svuda u svetu prihvaćen kao opseg za čije korišćenje nije potrebna licenca – takozvani FTA (Free to air) spektar. ISM čine tri opsega frekvencija: 902 – 928 MHz, 2400 – 2483,5 MHz i 5728 – 5750 MHz. Od njih se, u ovom trenutku, najčešće koristi opseg oko 2.4 – 2,48 GHz. WLAN-ovi koriste „Spread Spectrum“ modulaciju koja signal rasprostire po širokom opsegu frekvencija. Naime, one omogućuju da više korisnika istovremeno deli isti frekventni opseg bez međusobne interferencije, i pružaju mnogo veću otpornost na smetnje i prisluškivanje od modulacija ‘uskog’ spektra. Pokazalo se da je mnogo bolje slati signal male snage preko šireg frekventnog opsega, nego da se signal velike snage šalje preko malog frekventnog opsega. Ukoliko na nekoj frekvenciji iz opsega postoji snažna smetnja, verovatnost da će se poslata informacija tačno primiti je neuporedivo veća zato što će najveći deo signala biti prenesen, van osega gde je smetnja. Ova tehnologija je razvijena još pre oko 50 godina i to za vojne primene sa ciljem da bude maksimalno otporna na ometanja, interferenciju i prisluškivanje