I Šta je sociologija?
Sociologija proučava društveni život čoveka, grupe i društva. Njen predmet proučavanja je naše
sopstveno ponašanje kao društvenih bića.
Bavljenje sociologijom zaivisi od
sociološke imaginacije
(Rajt Mils).
Sociološka imaginacija omogućava nam da shvatimo kako su mnogi događaji koji se naizgled tiču
samo pojedinca (razvod, nezaposlenost), zapravo, odraz mnogo širih fenomena.
Niko nije određen društvenim kontekstima, već svako stvara i sopstvenu individualnost – predmet
sociologije je da istražuje veze između toga šta društvo čini od nas i šta mi činimo sami sa sobom.
Naša delanja daju strukturu društvenom svetu oko nas, ali i društveni svet strukturiše naša delanja.
U sociologiji je značajan koncept
društvene strukture
: društveni konteksti našeg života ispoljavaju se
kroz strukture ili obrasce; nisu nasumični izbori događaja ili postupaka.
Ljudska društva se stalno nalaze u procesu strukturiranja.
Kako sociologija utiče naše živote:
-
omogućava nam da posmatramo društveni svet iz drugačijih uglova (belac u crnačkoj zajednici)
-
pruža nam praktičnu pomoć u vrednovanju rezultata inicijativa socijalne politike (stambeni blokovi posle II svetskog
rata)
-
omogućuje nam samoprosvećenost – bolje razumevanje našega „ja” – tako smo u stanju da bolje utičemo na svoju
budućnost.
Razvoj sociološke misli
Rani teoretičari
Počeci objektivnog i sistematskog proučavanja ljudskog ponašanja i društva javljaju se u drugoj
polovini 18. veka.
U tom pogledu ključno je bilo korišćenje nauke da bi se razumeo svet oko nas - naučni pristup doveo
je do radikalnih promena u našem pogledu na svet i u njegovom razumevanju. U raznim oblastima,
tradicionalna i religijski zasnovana objašnjenja bila su zamenjena racionalnim i kritičkim pristupima u
sticanju znanja.
Podlogu za nastanak sociologije omogućio je čitav niz temeljnih promena koji su najavile „dve velike revolucije” u Evropi
18. i 19. veka:
-
Francuska revolucija (1789) označila je trijumf svetovnih ideja i vrednosti, kao što su sloboda i jednakost, nad
tradicionalnim društvenim poretkom.
-
Industrijska revolucija u Britaniji poslednjih godina 18. veka - društvene i ekonomske transformacije koje su pratile
razvoj tehnoloških inovacija (parna mašina, mašinska postrojenja), a sve to je izazvalo brzo širenje gradskih sredina.
Pioniri sociološke misli pokušavali su da shvate nastanak i uzroke i moguće posledice revolucija.
Pitanja na koja su mislioci 19. veka pokušali da odgovore su: Šta je ljudska priroda? Zašto je društvo ustrojeno tako kako
jeste? Kako i zašto se društva menjaju? – a na to sociolozi i danas pokušavaju da pruže odgovore.
Ogist Kont
Ogist Kont je izumeo reč „
sociologija
”, a u početku je koristio izraz „društvena fizika”. Kont je
nastojao da stvori nauku o društvu koja bi mogla da objasni zakone društvenog sveta isto onako kao što
su prirodne nauke objasnile funkcionisanje fizičkog sveta. Kont je verovao da sve naučne discipline dele
način mišljenja i naučni metod koji ima za cilj da otkrije univerzalne zakone. Smatrao je da se društvo
podređuje nepromenjivim zakonima na skoro isti način kao što to čini fizički svet.
Kontova vizija sociologije jeste sociologija kao
pozitivna
nauka.
Pozitivizam
zastupa mišljenje da bi
nauka trebalo da se bavi samo činjenicama koje su podložne posmatranju i koje su poznate direktno iz
iskustva. Pozitivistički pristup u sociolgiji veruje u proizvodnju znanja o društvu koje je zasnovano na
empirijskim dokazima do kojih se dolazi na osnovu posmatranja, poređenja i eksperimentisanja.
Prema Kontovom
zakonu o tri stupnja
napori ljudi da shvate svet prošli su kroz 3 faze:
-
teološku
- mislima su upravljale religijske ideje i verovanje da je društvo izraz Božje volje.
-
metafizičku
(renesansa) – društvo je počelo da se posmatra kao nešto prirodno, a ne natprirodno.
-
pozitivnu
(otkrića Kopernika, Galileja i Njutna) – podstiče se primena naučnih tehnika na društveni
svet.
Zalagao se za uspostavljanje
religije „humaniteta”
,
koja bi napustila veru i dogmu u korist naučnih
utemeljenja. Sociologija bi bila srž te nove religije.
Kont je bio zabrinut zbog nejednakosti koju je industrijalizacija proizvodila i pretnje koju je
predstavljala za drušrvenu koheziju. Dugoročno rešenje, po njegovom mišljenju, bilo je stvaranje
moralnog konsenzusa što bi pomoglo da se društvo uredi ili objedini – to je Kontova vizija rekonstrukcije
društva.
Emil Dirkem
Emil Dirkem se oslanjao na neke aspekte Kontovog rada, ali je mislio i da Kont nije uspešno sproveo
svoj program izgradnje sociologije na naučnoj osnovi. Dirkem je video sociologiju kao novu nauku koja
bi mogla da razjasni tradicionalna filozofska pitanja tako što će ih istražiti na jedan empirijski način.
Kao i Kont, i Dirkem je verovao da društveni život moramo objektivno proučavati. Njegovo prvo
čuveno načelo sociologije bilo je „Proučavajte društvene činjenice kao
stvari
!”
Tri glavne teme kojima se bavio bile su:
-
značaj sociologiie kao
empirijske nauke
-
uspon pojedinca
i stvaranje novog društvenog poretka
-
izvor i karakter
moralnog autoriteta
u društvu.
Za Dirkema je glavno područje kojim se sociologija bavi
proučavanje društvenih činjenica
- aspekata
društvenog života koji oblikuju naše delatnosti kao pojedinaca (npr. stanje ekonomije, uticaj religije).
Verovao je da društva imaju svoju
sopstvenu realnost
– tj. da je društvo nešto više od postupaka i
interesa njegovih pojedinačnih članova. Prema Dirkemu, društvene činjenice jesu načini delanja,
razmišljanja ili osećanja koji se nalaze
izvan
pojedinca i imaju svoju sopstvenu realnost van života i
spoznaje pojedinačnih ljudi. Takođe, društvene činjenice deluju
korektivno
,
to jest
prinudno
na
pojedince, iako ljudi to ne prepoznaju kao prinudu. Društvene činjenice mogu ograničavati ljudsko
delanje na različite načine, krećući se od otvorenog kažnjavanja (npr. u slučaju zločina) preko društvenog
odbacivanja (neprihvatljivo ponašanje) pa do prostog nerazumevanja (pogrešna upotreba jezika).
Zato što su nevidljive i neopipljive, društvene činjenice ne mogu se direktno posmatrati - njihova
svojstva moraju se otkrivati indirektno, analizirajući njihove efekte ili razmatrajući pokušaje koji se čine
kako bi se one izrazile, kao što su zakoni, religijski tekstovi ili pisana pravila ponašanja. Dirkem je
naglašavao da
je prilikom ispitivanja drušrvenih činjenica važno napustiti predrasude i ideologiju.
Dirkem je bio zaokupljen promenama koje su menjale društvo za vreme njegovog života. Naročito su
ga zanimala
društvena i moralna solidarnost
- drugim rečima, šta održava društvenu zajednicu i čuva je
od pada u stanje haosa. Solidarnost je sačuvana kad se pojedinci uspešno integrišu u društvene grupe i
kad postupaju po jednom skupu zajedničkih vrednosti i običaja. Dirkem je suprotstavio dva oblika
solidarnosti - mehaničku i organsku - i povezao ih s podelom rada, tj. porastom razlika između različitih
zanimanja.
Prema Dirkemu, tradicionalne kulture sa nerazvijenom podelom rada karakteriše
mehanička
solidarnost
. Mehanička solidarnost utemeljena je na usaglašenosti mišljenja i sličnosti verovanja.
Međutim, snage industrijalizacije i urbanizacije dovele su do veće podele rada. Specijalizacija
zadataka i sve veća društvena podvojenost doveli su do uspostavljanja
organske solidarnosti
. Društva
koja karakteriše organska solidarnost povezana su ekonomskom međuzavisnošću ljudi i uočavanju
značaja zasluga drugih ljudi. Odnosi ekonomske uzajamnosti ili recipročna i međusobna zavisnost počeli
su da zamenjuju zajednička verovanja u stvaranju socijalnog konsenzusa.
Procesi promene u savremenom svetu su brzi i snažni i uzrokuju glavne poteškoće u društvu, koje
mogu imati razoran uticaj na tradicionalne stilove života, moral, religijska verovanja i svakodnevne
obrasce, a pri tom ne obezbeđuju nove jasne vrednosti. Dirkem je povezivao ove nestabilne uslove sa
anomijom
, osećajem besciljnosti ili očaja izazvanim savremenim društvenim razvojem. Tako su mnogi
pojedinci u savremenom društvu obuzeti osećajem da njihov svakodnevni život nema nikakvog smisla.
Jedan od Dirkemovih najčuvenijih radova bavi se analizom
samoubistva
. Samoubistvo je, naoko,
isključivo lični čin, posledica krajnje lične nesreće. Dirkem je, međutim, pokazao da društveni činioci
vrše snažan uticaj na samoubilačko ponašanje. On je prvi insistirao na sociološkom objašnjenju
samoubistva, jer je prema njegovom mišljenju samoubistvo društvena činjenica koja se može objasniti
samo drugim društvenim činjenicama. Samoubistvo nije samo skup pojedinačnih činova, to je fenomen
koji ima karakter obrasca.
sakupljača, preko drevnih robovlasničkih sistema, do feudalnih sistema koji počivaju na razlici izmedu
zemljoposednika i kmetova. Pojava trgovaca i zanatlija označava nastanak privredne lli kapitalističke
klase koja je potisnula plemiće zemljoposednike.
Marks je verovao da će neizbežno doći do radničke revolucije koja će srušiti kapitalistički sistem i
najaviti novo društvo, u kojem neće biti klasa - niti velikih razlika između bogatih i siromašnih.
Ekonomski sistem obeležiće prelaženje na zajedničko vlasništvo što će dovesti do uspostavljanja daleko
pravednijeg društva gde će proizvodnja biti mnogo naprednija i efikasnija od one u kapitalizmu.
Maks Veber
Većina dela Maksa Vebera odnosi se na razvoj savremenog kapitalizma i načina na koje je savremeno
društvo različito od ranijih oblika drušrvene organizacije. Kroz čitav niz empirijskih studija, Veber je
prikazao neke od osnovnih karakteristika modernih industrijskih društava i jasno identifikovao ključne
sociološke debate koje su i danas značajne za sociologe.
I Veber je želeo da objasni prirodu i uzroke društvenih promena. Iako je bio pod uticajem Marksa,
snažno je kritikovao neka njegova glavna stanovišta. Odbacio je materijalističko shvatanje istorije, a
klasni sukob za njega nije imao toliki značaj. Po Veberovom mišljenju, ekonomski činioci jesu važni, ali
ideje i vrednosti
isto tako imaju veliki uticaj na društvene promene. Za razliku od ranih socioloških
mislilaca, Veber je verovao da bi sociologija trebalo da se usredsredi na
drnštveno delanje
,
a ne na
strukture. On je smatrao da su motivacija ljudi i ideje pokretačka snaga promena; pojedinci su u stanju da
oblikuju budućnost. Za razliku od Dirkema i Marksa, on nije verovao da postoje strukture koje su izvan
ili nezavisne od pojedinca, već da se strukture u društvu obrazuju složenim uzajamnim delovanjem
delanja.
Veber je zaključio da su izvesni aspekti hrišćanskog verovanja snažno uticali na pojavu kapitalizma.
Po Veberovom mišljenju, kulturne ideje i vrednosti doprinele oblikovanju društva i našeg individualnog
delanja.
Važna je Veberova ideja o
idealnom
tipu
.
Idealni tipovi su konceptualni ili analitički modeli koji se
mogu koristiti da bi se razumeo svet oko nas. Idealni tipovi služe kao jasno utvrđeno merilo. Ali, za
Vebera idealni tip nije predstavljao jedan savršen ili poželjan cilj, već je on mislio da je to „čisti” oblik
izvesnog fenomena. Veber je koristio idealne tipove u svojim delima o oblicima birokratije i tržišta.
Racionalizacija
On je verovao da se ljudi okreću od tradicionalnih verovanja zasnovanih na praznoverju, religiji,
običajima i ukorenjenim navikama.
Razvitak nauke, savremene tehnologije i birokratije Veber je ukupno opisao kao
racionalizaciju
- to
jest, organizaciju društvenog i ekonomskog života prema principima efikasnosti, a na osnovu tehničkog
znanja.
Po Veberovom mišljenju, industrijska revolucija i razvoj kapitalizma bili su potvrda širih društvenih
kretanja prema racionalizaciji. U kapitalizmu ne preovladava klasna borba, već razvoj nauke i birokratije,
tj. velikih organizacija. Birokratija, kao jedini način da se veliki broj ljudi uspešno organizuje, širi se
uporedo sa ekonomskim i političkim rastom. Veber je koristio izraz
otrežnjenje,
ili oslobadanje od iluzija,
kako bi opisao način na koji naučno mišljenje u modernom svetu briše oblike sentimentalnog odnosa
prema stvarnosti koji su važili u prošlosti.
Veber je, međutim, strahovao da je moderno društvo sistem koji može slomiti čovekov duh time što
pokušava da reguliše sve oblasti društvenog života.
Hariet Martino
Hariet Martino smatra se „prvom ženom sociologom” ali, kao i Marks i Veber, ne može se smatrati
samo sociologom. Priznanje Harieti Martino danas se odaje time što sociološka izučavanja u Britaniji
započinju njenim prevodom Kontove monografije
Kurs pozitivne filozofije
. Martino je izvršila
neposredno i sistematsko istraživanje američkog društva, što čini glavni predmet njene knjige
Društvo u
Americi.
Martino je smatrala da se neko ko izučava sociologiju mora usredsrediti na
sve sociološke
aspekte
, uključujući i ključne političke, religijske i društvene institucije. Takođe, čvrsto je zastupala stav
da analiza društva mora sadržati i
razumevanje života žene
. Ona je prva koja se sa sociološkog stanovišta
osvrnula na pitanja kao što su
brak, deca, porodični i religijski život, i rasni odnosi
. Konačno, smatrala je
da sociolozi moraju mnogo više da učine od jednostavnog posmatranja; treba i da
deluju
, na način koji bi
bio koristan za društvo. Martino se aktivno zalagala kako za prava žena tako i za ukidanje ropstva.
Simbolički interakcionizam
Simbolički interakcionizam nastao je iz zaokupljenosti
jezikom i značenjem
. Mid smatra da nam jezik
omogućava da postanemo samosvesna bića – svesna naše idividualnosti i sposobni da postaramo sebe
onako kako nas drugi posmatraju. Ključni element u tom procesu je
simbol
– nešto što stoji umesto nečeg
drugog. Gotovo sve interakcije između pojedinaca uključuju razmenu simbola.
Ovo gledište je kritikovano zbog zanemarivanja širih pitanja kao što su moć i struktura unutar društva.
