Универзитет у Приштини – Косовској Митровици
Учитељки факултет у Призрену – Лепосавићу
СЕМИНАРСКИ РАД
ПРЕДМЕТ
:
Заштита и унапређење човекове
животне средине
ТЕМА
:
Еколошка свест
Професор : Студент
Проф. др Слађана Видосављевић
Лепосавић, 2020. Година
0
САДРЖАЈ
Увод.................................................................................................2
Настанак и развој еколошке свести..............................................3
Основни елементи еколошке свести............................................5
Школа као фактор развоја еколошке свести...............................6
Основно и средњошколско образовање.......................................7
Високо образовање........................................................................8
Потенцијални начини развоја еколошке свести.........................8
Еколошка свест као основа одрживог развоја............................9
Еклошка етика..............................................................................13
Здрава животна средина као једно од основних људских
права..............................................................................................15
Закључак.......................................................................................17
Литература....................................................................................18
1
НАСТАНАК И РАЗВОЈ ЕКОЛОШКЕ СВЕСТИ
Еколошка свест представља део шире филозофије друштвеног покрета
усмереног на очување и унапређење природног окружења, како у интересу
појединца, тако и у интересу цивилизације и њеног опстанка у целини.
Друштвени покрети за заштиту животне средине у Европи „зелени“ настају
углавном као реакција на основни узрок модерног загађења животне
средине. Индустријску револуцију и урбанизацију које су, праћене
напретком технологије и демографским растом, довеле до пораста
потрошње енергије, природних ресурса и хране. Човекова свест у
негативним ефекима свог практичног односа према природи постепено је
израсла у еколошку свест кроз процес његовог самосвешћивања- јачања
свести о властитој угрожености и опасности од самоуништења, као
последице његовог бесомучног коришћења и загађивања природне
околине. Друштвени покрети за заштиту животне средине одржавају нову
животну филозофију и поглед на свет који за своју основу имају такав
етички систем који рефлектује одговорност према окружењу.
Овакав поглед на свет оријентисан је према хармоничном суживоту између
људског друштва и природног окружења уз свест о њиховој међузависности.
Он подразумева измену традиционалног антропоцентричног погледа на
свет који је, поставивши човека као сврху постојања планете, довео до
неконтролисаног економског раста и потрошње, а тиме и до
катастрофалних облика нарушавања природне равнотеже. Зато, јавља се
нова еколошка етика- екоцентризам, етички супротстављена
3
антропоцентризму, која у основу свега ставља екосистем и са којом се
човек изједначује с другим облицима природе, а једино чиме се издиже је
повећана одговорност за очување живота уопште, па и људске врсте, али и
неживе природе. Одговорност је произашла из чињенице да је само човек
обдарен високо развијеном свешћу и могућношћу да буде носилац
моралних вредности.
Све до седамдесетих година двадесетог века питање друштвено-
економског оквира живота имало је превагу над питањем стања еко-
система. Од избијања на површину овог другог питања, почињу да се
кристалишу обриси сасвим другачије друштвене свести. Постаје јасно да
људи морају напустити став да је природно богатство неисцрпно и да може
неограничено да се троши. Промена погледа на свет постаје нужан корак у
успостављању оптималног, узајамног дејства човека и природне средине.
Džeremi Rifkin, Европу и „европски сан“ види као носиоца овог новог погледа
на свет јер она негује нови сензибилитет према одрживом развоју,
прихватање ризика замењује избегавањем ризичних ситуација, заступа
начело опрезности када је реч о научним и технолошким иновацијама а
околини приступа са позиције глобалне важности.
Еколошка свест се јавља као манифестација оваквог погледа на свет а
претпоставља, поред сазнања о стању друштва и природе и узроцима тога
стања, и сазнања о потреби заштите природе и даљег нарушавања
еколошких вредности о њој како би се очувао природни оквир живота
човека. Еколошка свест појединца састоји се из еколошких знања,
еколошких вредности и еколошког понашања. Све три компоненте
неопходне су за истинско познавање, уважавање и практиковање еколошког
начина живота. Еколошка свест, као манифестација глобалних схватања о
односу човека и природе, јесте незаобилазан елемент свих ширих
друштвених и политичких активности у правцу очувања животне средине.
Јер би без постојања знања о еколошким проблемима, еколошких
4
