U vreme nastanka i širenja GFEK pojavile su se razne hipoteze o uzrocima i akterima
krize, počev od privrednosistemskog poretka i institucionalnog aranžmana koji zbog
svoje kompleksnosti, dinamičnosti i stohostičnosti generiše poremećaje do različitih
skupina aktera kao što su moćne državne institucije nadležne za javne politike, pre
svih za ekonomsku politiku i/ili moćne privredne i finansijske elite, kao i do velikih
eksternih šokova.

Tekuća GFEK je pokazala nedostatke ključnih mehanizama sistema koje je potrebno
poboljšati kroz institucionalno prilagođavanje, i nedostatke vođenja ekonomske
politike, kako bi se privreda i društvo vratili na putanju održivog razvoja. U tom cilju
potrebno je sagledavanje dubinskih determinanti krize, pre svega sistema koji svojim
podsticajima i ograničenjima objektivno uslovljava ponašanja aktera ekonomskih i
društvenih procesa i delotvornost institucija i ekonomske politike, a preko njih i
(ne)uspešnost privrede i društava u kontekstu ne samo tehnoloških i resursnih već i
upravljačkih ograničenja (počev od političkog sistema i društvene strukture, preko
institucija i regulatornih aranžmana, do neformalnih pravila).

Institucionalno prilagođavanje sistema kao dominantnog izazivača krize menja pravce
delovanja ekonomske politike koja podiže delotvornost njenih instrumenata i mera i
tako   privredu   drži   na   dugoročno   održivoj   trajektoriji   rasta.   U   tom   kontekstu   ni
ekonomska politika, ni ponašanje društvenih aktera, ne mogu biti pretežni generatori
krize ili rasta, već je to sistem iz koga proishodi ekonomska politika i ponašanje
političkih činilaca i društvenih i privrednih aktera. U tom smislu ključno je povećati
funkcionalne   učinke   institucionalnog   poretka,   tako   da   omogući   veću   delotvornost
ekonomske politike i privrednih aktera. Takav supstitucionalni odnos izmeĊu sistema
i ekonomske politike  podrazumeva da  uređeni institucionalni  poredak  i na  njemu
zasnovana ekonomska politika i ponašanje privrednih subjekata, mogu da amortizuju
eksterne šokove i spreče unutrašnje krizne poremećaje. Suprotno tome, ekonomska
politika   ne   može   da   kompenzuje   nedostatke   sistema   i   iz   njih   proizašle   neželjene
učinke. Ekonomska politika je nemoćna ukoliko institucionalni aranžmani dobro ne
regulišu funkcionisanje privrede.

U sistemu tržišne privrede privredni subjekti, po pravilu, se ponašaju racionalno i kroz
privredne interakcije teže da ostvare sopstvene poslovne interese na bazi racionalne
alokacije proizvodnih faktora. Primereno tržišnom sistemu država uspostavlja
institucionalni poredak i vodi ekonomsku politiku oslonjene na tržište i svojim
regulatornim sistemom usmerava i kontroliše privredne tokove. Praksa pokazuje da
sistem preko defekata tržišta i institucionalnih aranžmana povremeno generiše krizu, a
država može da dovede do poremećaja u sistemu tržišne privrede kada se prekomerno

Madžar, Ljubomir, (2009),

Kriza, tržište i ekonomska politika

, u

Tranzicija u Srbiji i globalna

ekonomska kriza

, Nauĉno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet, Beograd , str. 45

upliće u upravljanje ekonomskim tokovima, prekomernom regulativom ili merama
ekonomske politike.

Tržište kao preovlađujući deo sistema ima ključnu ulogu u regulisanju privrednih
tokova i koordinaciji privrednih odluka. Tržište zbog svojih nedostataka može da
generiše   krizu   (na   primer   ekonomski   neosnovanim   promenama   cene   kao   tržišnog
signala).   Tržišta   i   sa   njima   spojeni   institucionalni   mehanizmi   zbog   sistemskih
defekata   mogu   da   izazovu   krizu,   a   širenju   i   produženom   trajanju   krize   mogu   da
doprinose   promašaji   države   i   njene   ekonomske   politike   kada   svojim   akcijama   i
merama pogađaju privredu i njen tržišni mehanizam ili ponašanje privrednih aktera
(preduzeća i banke) na tržištu kojim stvaraju nepoverenje, paniku i krizu. Sistemski
generisana kriza u SAD ubrzano se proširila svetom i prelila iz finansijskog sistema u
sve sektore privrede, što potvrđuje da su ekonomska politika i privredni subjekti u
kombinaciji sa sistemskim nedostacima doprineli sveopštem širenju i produbljivanju
krize.

Sistem   kao   kombinacija   tržišta   i   institucionalnih   aranžmana   koji   ga   podržavaju   i
regulišu je ključni generator krize. Nestabilnost tržišta i pratećih institucija i ranjivost
na  spoljne  udare  su   krupni  nedostaci   institucionalnog   sistema.   U  razrešenju   krize
ključnu ulogu ima država zbog obezvređenog tržišta i iz toga proisteklog nepoverenja
meĊu učesnicima na tržištu. Država kao akter sa svojim institucijama suočava se sa
tekućom sistemski generisanom GFEK koju ona nije izazvala svojom ekonomskom
politikom, niti privredni subjekti svojim poslovnim ponašanjem.

Kriza je prvenstveno sistemski fenomen, ona se javlja na nivou sistema i samo na tom
nivou   može   da   se   reši.   Tržišni   defekti   podrazumevaju   institucionalnu   dogradnju
sistema radi tekuće sanacije sistemskih slabosti i povećanja efikasnosti i stabilnosti
tržišta i kvaliteta ekonomske politike. Osnovni uzroci krize vezani su za složenost i
nedovršenost institucionalnih aranžmana koji po prirodi stvari regulišu funkcionisanje
privrede   i   obezbeđuju   njeno   usmeravanje   i   koji   čine   sistem   nestabilnim   i   teško
upravljivim. Tržište koje u svom finansijskom segmentu nije bilo regulisano kao deo
sistema je izazvalo krizu. Tržišni propusti mogu da nastanu zbog redistributivnog
ponašanja   privrednih   subjekata   koje   potkopava   tržište   i   preduzetništvo,   povećava
nepoverenje i rizik nastupanja na tržištu i uvećava ekonomske i društvene gubitke
zbog demobilizacije resursa. Tržišni propusti se javljaju i u fazi narastanja balona
kada se lažno uvećava bogatstvo i u fazi pucanja balona kada se zbog nepoverenja u
tržišni sistem enormno prave gubici.