УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ
ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ
ПАЛЕ
СЕМИНАРСКИ РАД
УН КОНВЕНЦИЈА О ПРАВИМА ДЈЕТЕТА
ментор: студент:
Пале, 22.1.2013. године
САДРЖАЈ:
1
1. Увод.......................................................................................................................3
2. Конвенција као правни оквир за дјечија људска права...................................4
3. Право на образовање дјетета и циљеви образовања........................................5
3.1. Законодавни оквир у Босни и Херцеговини.....................................5
3.1.1. Закони на нивоу БиХ............................................................6
3.1.2. Законодавство Републике Српске .......................................7
4. Право дјетета на одмор и рекреацију................................................................8
4.1. Законодавство Бих................................................................................9
4.1.2. Законодацство Републике Српске........................................9
5. Закључна разматрања.........................................................................................11
Литература...............................................................................................................13
1.УВОД
2
9( удУ
Према Конвенцији, дјететом се сматра људско биће које није навршило осамнаест година
живота.
4
Држава која је ратификовала Конвенцију се обавезује да поштује и обезбиједи
утврђена права сваког дјетета које се налази на њеној територији и под њеном
јурисдикцијом, без дискриминације по било ком основу.
Конвенција детаљно третира политичка, грађанска, економска, социјална и културна
права дјетета, али садржи и одредбе којим се захтијева посебна заштита дјеце од било ког
облика искориштавања, као и права дјеце која су дошла у сукоб са законом.
Дјеца имају право, по Конвенцији, на равноправан третман, имају право да изразе своје
мишљење, а држава мора обезбиједити услове да се то мишљење чује и узме у обзир.
5
Комитет за права дјетета УН је идентификовао четири општа начела на којима се
заснивају права садржана у Конвенцији:
1.
начело дискриминације
које промовише да дијете не смије бити другачије третирано
због свог пола, расе, језика, вјере, националаног или друштвеног поријекла, статуса и
поријекла родитеља и сл.
2.
право на живот и развој
, које подразумијева развој у свим областима, не само
физички, него и духовни, емотивни, психосоцијални, друштвени и културни.
3.
принцип најбољег интереса дјетета
, који захтијева да се при доношењу било каквих
одлука та одлука разматра прије свега у односу на чињеницу да ли ће бити од најбољег
интереса за дијете. При том ова обавеза постоји без обзира да ли одлуку доноси породица
или неки државни орган.
4.
принцип слободе изражавања
, који уводи правило да се дјеци мора омогућити учешће
у доношењу одлука, али не само формално, него да то мишљење мора имати улогу у
процесу доношења одлуке.
6
Одговорност за провођење Конвенције је на држави која је ратификовала Конвенцију.
Чланом 4. Конвенције државе су обавезане да створе услове да проведу одговарајуће
законске, управне и друге мјере у циљу примјене права признатих у Конвенцији, као и да
предузму мјере „до крајњих граница њима доступних средстава“ у циљу остваривања
културних, социјалних и економских права. Чланом 23. такође су обавезане државе да
остваре међународну сарадњу, размјену одговарајућих информација на пољу здравствене
заштите и медицинског, психолошког и функционалног лијечења дјетета са
инвалидитетом, док су чланом 42. Конвенције обавезане да на погодан начин објаве
принципе и одредбе Конвенције како дјеци тако и одраслим.
3. ПРАВО НА ОБРАЗОВАЊЕ
ДЈЕТЕТА И ЦИЉЕВИ ОБРАЗОВАЊА
4
Конвенција о правима дјетета, члан 1.
5
Ибид, члан 2, 12 , 13.
6
Годишњи извјештај о раду Омбудсмена за дјецу РС за 2009. годину,
стр
9
4
