Fiksna telefonija

Uvod

Fiksna telefonija je sastavni deo društva jos od Belovog pronalaska telefona.Ranije je ona bila dostupna samo stanovnicima u gradskim sredinama ali,sa razvojem tehnologije stvorili su se uslovi za proširenje fiksne telefonije na ruralne(seoske) sredine.Upravo je to tema ovog rada u kome su predstavljeni načini ostvarivanja mreže fiksne telefonije u ovim sredinama.
U gradskim sredinama se povezivanje korisnika vrši putem „žice“.Međutim,ovakav način povezivanja je tehnički vrlo zahtevan u seoskim sredinama i vrlo neisplativ gledano s ekonomske strane.Zbog toga je iskorišćena tehnologija mobilne telefonije.Signal ne ide žičanim putem,već putem radio talasa dolazi do centrale i potom se distribuira korisnicima(preko žice ili bežičnim putem).Ovaj pristup je doveo do razvoja tehnologija koje su se specijalizovale za distribuciju signala fiksne telefonije u sredinama koje su udaljene od grada.Tehnologije koje će biti obrađene su CDMA i WiMAX,zbog svoje zastupljenosti i tehničkih karakteristika koje predstavljaju,neskromno rečeno,budućnost bežičnog povezivanja.

CDMA tehnologija
Potpuno nezavisan razvoj bežičnih sistema,oslanja se na tehniku proširenog spektra (Spread Spectrum – SS). Koristi se Code Division Multiple Access (CDMA) tehnologija koja predstavlja ozbiljan tehnološki napredak u odnosu na GSM.U početku su CDMA sistemi (prevashodno u Americi) bili osnova za mobilnu telefoniju,a daljim unapređenjem počeli su da predstavljaju atraktivno rešenje i za prenos podataka.
Nekako u to vreme na tržištu su se pojavili i prvi uspešni proizvodi za bežične računarske mreže.Najpoznatiji standard (IEEE 802.11b,poznatiji kao Wireless Fidelity – WiFi) je u početku sledio sličan tehnološki osnov (SS) i ostvario je veliki uspeh.
Jedno vreme je CDMA tehnika davala vrlo dobre rezultate i s pravom počela da se širi i zauzima skoro neprikosnoveno mesto u bežičnom prenosu podataka.Paralelno sa tim, jedna druga tehnika,nazvana Orthogonal Frequecy Division Mulitplex (OFDM),počinjala je da se nameće kao novo moguće rešenje.Razvoj konačnog tehničkog rešenja za OFDM zahtevao je napor i vreme,dok se CDMA oslanjala na dugo iskustvo SS-a u vojnoj primeni.Stoga su CDMA sistemi uveliko zaživeli dok su OFDM sistemi još bili u razvoju. Međutim,primenom OFDM-a pokazalo se da je ova tehnologija superiorna kada je reč o širokopojasnom bežičnom prenosu podataka,te su novi sistemi počeli po pravilu da je koriste.
WiFi grupacija je uvela standarde IEEE 802.11a i g koji su napustili SS i prešli na OFDM.Najnovija generacija tehnoloških rešenja nazvana Worldwide Interoperability for Microwave Access (WiMAX) takođe je zasnovana na OFDM tehnici,kao i mnoge druge koje se danas javljaju.
Pojava OFDM-a nije sasvim ugasila CDMA,koja se dalje razvijala tako da trenutno na tržištu postoje razne varijacije (W-CDMA (UMTS),CDMA2000,CDMA2000 1xEV-DO, CDMA2000 1xEV-DV). U međuvremenu je razvijena još jedna nova tehnika,Multi-In-Multi-Out – MIMO, koja je takođe prihvaćena u novim verzijama WiFi i WiMAX standarda.

Problem višestrukih refleksija – multipath
Pri prostiranju elektromagnetnih talasa,posebno u urbanim sredinama (Sl.2.),dolazi do višestrukih refleksija (multipath),što predstavlja glavni problem u sistemima mobilnih i širokopojasnih bežičnih komunikacija.Naime,prilikom prostiranja od predajnika ka prijemniku,elektromagnetni talasi se reflektuju od raznih objekata tako da u prijemnik isti signal stiže sa više različitih amplituda i kašnjenja.Usvojen, i u praksi potvrđen,statistički model multipatha u opštem slučaju opisuje se Rajlijevom (Rayleigh) funkcijom raspodele amplitude i uniformnom funkcijom raspodele faze signala na prijemu (Rayleigh Fading). Ovaj model je sasvim dovoljan da se opišu relevantni efekti multipath prostiranja kada je u pitanju prenos analognih signala. Multipath utiče na to da nivo polja na prijemu varira u vremenu i prostoru.Slično važi i za prenos digitalnih signala relativno niskog protoka (desetak kb/s).U ovom slučaju problem se relativno jednostavno rešava povećanjem snage predajnika,čime se obezbeđuje dovoljan nivo prijemnog signala.