Interpretacija lirske narodne poezije

Lirika ili lirska poezija je zajednički naziv za pesnička dela u kojima se na emotivno topao i saosećajan način neposredno izražava čovekov doživljaj života i sveta, ali i samoga sebe u svetu. Lirska poezija je najstarija pesnička vrsta, nastala ” u isto vreme kada i čovek” (Šeli). Kao zaseban književni rod konstruisala se u staroj Grčkoj, u jeku grčke epske tradicije. Počela je nastajati u 7. veku pre nove ere kao melos da bi kasnije dobila ime lirika po instrumentu liri uz koji se pevala. I u kasnijem razvoju nju prati sinkretičnost – sadejstvo reči, melodije, zvuka i plesa. U srednjem veku trubadrusku poeziju takođe prati instrumentalna muzika. Bliskost lirike i muzike ogleda se u samoj njenoj strukturi i organizaciji, u leksici, sintaksi i zvučanju. U toj bliskosti leži jedna od njenih bitnih odlika – pevljivost. Vizija lepote se najbolje ostvaruje u lirici. Snažno i jezgrovito osećanje – jedan afekt, određeni duševni pokret – ostavlja jak, direktan utisak, daje psemi polet i kao bujica ponese slušaoca – čitaoca. Osećanje koje prožima lirsku pesmu je lično, posebno, neponovljivo, ali nosi i atribut univerzalnosti i opšteljudskosti.