Moć suđenja i sud ukusa kod Kanta

Univerzitet u Tuzli
Filozofski fakultet
Odsjek:Filozofija-sociologija

Seminarski rad iz estetike

MOĆ SUĐENJA I SUD UKUSA KOD KANTA

Mentor: prof.dr. Šefket Krcić,akademik                                    Student:Mirha Džinić

Tuzla,januar 2017.

Sadržaj

Sažetak.................................................................................................................................

.

......1

1.Uvod........................................................................................................................................2
2.Biografija.......................................................................................................................

.

.........5

3.Kantova   filozofija...................................................................................................................7
4.Refleksivna moć suđenja i svrhovitost prirode.......................................................................8
5.Kritika moći suđenja.............................................................................................................10
6.Analiza suda ukusa................................................................................................................12
7.Zaključak.............................................................................................................................16
8.Literatura...............................................................................................................................17

1.Uvod

U   XVIII   vijeku   se   obnavlja   interes   za   izučavanje   estetike,   pogotov   zbog   uticaja 

neoklasicizma u umjetnosti, koji se ogledao u naglašenosti forme umjetničkog dela, težnji za 

redom   i   konvencijom,   a   bilo   kakav   nesklad   proglašavan   je   za   nedostatak   ukusa.   Tom 

izraženom   intelektualizmu   u   umjetnosti   odgovor   su   dali  britanski   empiričari  svojevrsnim 

psihologističkim   teorijama,   pokušavajući   da   umanje   gnoseološki   status   razuma   u 

promišljanju   lijepog.   Lord   Šaftsberi   i   njegov   učenik   Hačeson   ističu   čulnost   kao   glavnu 

komponentu estetskog doživljaja, jer nije potrebno razumjevanje da bismo osjetili ljepotu 

nekog umetničkog djela ili tvorevine prirode. Ovdje se prevashodno misli na 

unutrašnje čulo

, 

zajedničko za sve ljude, koje se u svojoj sveobuhvatnosti može posmatrati u analogiji sa 

razumom, ali i samo u analogiji, jer u čulnosti ne smije biti hladne, racionalne promišljenosti, 

koja oduzima suštinu doživljaju lijepog. Hjum takođe govori o unutrašnjem čulu, ali za njega 

je suštinsko određenje estetskog doživljaja u emocionalnom, afektivnom - u zadovoljstvu, 

odnosno,   bolu.   Razum,   dakle,   nije   glavni   konstituens   estetskog,   ali   ipak   igra   ulogu   u 

formiranju i izobražavanju unutrašnjeg čula, tj. ukus se može mijenjati, razvijati pomoću 

intelektualnih sposobnosti.

I njemački estetičar Baumgarten je prepoznao i tematizovao problem estetike, želeći da njenu 

specifičnost   izrazi   time  što   će  je   odjeliti  od   logike  i   dati   joj  status  nezavisne  filozofske 

discipline.   "On   je   vidio    

(a)   da   umjetnosti   imaju   jedinstven   materijal,   koji   precizno 

govoreći nije intelektualne prirode, i (b) da umjetnosti imaju vrijednosti, ili kako je on 

rekao 'savršenstvo', koje se ne može svesti ni na kakvu drugu vrstu savršenstva i koje 

nije intelektualne prirode, iako je paralelno sa intelektualnim savršenstvom."

1

 Kakvo je 

to   savršenstvo   o   kome   Baumgarten   govori?   Svakako   se   ovdje   ne   radi   o   racionalnoj 

utemeljenosti,   premda   kada   se   govori   o   nečemu   savršenom,   ima   se   na   umu   uređenost   i 

cjelokupnost.   Međutim,   Baumgartenova   glavna   teza   je   da   se   savršeno   može   i   čulima 

obuhvatiti i da je taj čulni uvid u savršeno nešto što je autentično, svojevrsno, a ne nekakav  

niži stupanj onog logičkog, pojmovnog. Doduše, glavni prigovor racionalističke filozofije bi 

bio da čulni uvid uvijek mora predstavljati nejasno i nerazgovjetno saznanje, pa se samim tim 

postavlja pitanje da li je to uopšte bilo kakvo saznanje. Ali, po Baumgartenu - "ako estetskoj 

1

 K. Gilbert i H. Kun, 

Istorija estetike, 

Dereta, Beograd, 2004., str. 216.

predstavi nedostaje claritas ne nedostaju joj harmonia i poredak, kao dejstvo jasnosti/claritas/: 

to znači da estetska predstava faktički poseduje jasnost, ali da ova nije teorijski realizovana."

2

Nauka   i   logika   se   bave   opštim   pojmovima,   a   lijepe   umetnosti   slikama   koje   su   obično 

neraščlanjene u svesti. "Jedinstvo koje se traži nije lažno razumsko jedinstvo, već funkcija 

sjedinjenosti emocionalnih i slikovnih jedinica."

3

Podstaknut ovim estetičkim učenjima, i potrebom da zaokruži svoj filozofski sistem, veliki 

njemački filozof Imanuel Kant 1790. godine objavljuje  

Kritiku moći suđenja

, gdje izlaže 

svoju   teoriju   lijepog.   Kritikujući   Baumgartena   sa   jedne   strane,   i   britanske   empiričare   sa 

druge, Kant teži da i lijepom pribavi isti status kakav u njegovom sistemu imaju nauke i 

moral   –

  opštost

  i  

nužnost

.   Istina,   i   on   poput   engleskih   empiričara   govori   o   nekom 

zajedničkom   čulu

  kao   uslovu   opštosti   i   nužnosti,   ali   njegova   inovativnost   se   sastoji   u 

drugačijem  pristupu  toj  ideji.  Naime,  Kanta ne  može  zadovoljiti  realni,  empirijski  status 

zajedničkog   čula,   jer   se   njime   ne   omogućava   opštost   i   nužnost   na   koju   svako   ozbiljno 

estetsko promišljanje pretenduje. On zajedničkom čulu daje transcendentalni karakter – ono 

je uslov mogućnosti estetskog suda, i samim tim idealna tvorevina, a bilo kakav psihološki 

pristup   on   ostavlja   empirijskoj   psihologiji.   Ni   Baumgartenov   pristup   mu   se   ne   čini 

preoilnijim. Nejasnost i nerazgovetnost čulnog sazanja ne govore ništa suštinsko o estetskom 

i ne mogu se prihvatiti kao filozofske kategorije određujuće za estetski sud. Zatim, pojam 

savršenstva   koji   Baumgarten   uzima   gotovo   sinonimno   sa   pojmom   lijepog   ne   može 

zadovoljiti, jer postoje stvari koje su savršene, cjelokupne, a koje ne mogu da se odrede kao 

lijepe. Npr. bilo bi veoma diskutabilno pričati o ljepoti nekog naučnog sistema ili teorije iako 

svakako poseduju karakter celokupnosti i uređenosti.

Kant u svojoj filozofiji, a posebno estetici (odnosno, kritici moći suđenja, kako je on naziva), 

pokušava da pomiri dva suprotstavljena filozofska gledišta – empirizam i racionalizam u 

pogledu istinitog saznanja. Svojim transcendentalnim metodom, koji je zaštitni znak njegove 

kritičke filozofije, Kant se pita o nužnim uslovima koji omogućavaju bilo kakvo saznanje – 

naučno, etičko, estetsko. U

 Kritici čistog uma

 on pokazuje da postoje apriorne forme čulnosti 

i razuma koje predstavljaju uslov mogućnosti bilo kakvog naučnog saznanja (čiji vrhunac 

vidi u matematici i fizici kao najjasnijim primerima sintetičkog apriornog znanja), a u 

Kritici 

praktičkog uma

  za moral takođe nalazi apriorni princip, koji se ogleda u čistoj dužnosti 

prema moralnom zakonu, a u temelju dužnosti nalazi se autonomija slobodne volje, koja je 

2

 M. Uzelac, 

Estetika, 

Stylos art, Novi Sad, 2003., str. 29.

3

 K. Gilbert i H. Kun, 

Istorija estetike, 

Dereta, Beograd, 2004., str. 219.